Тешка срца, са зебњом да се из тог дома неће вратити кући – уз остале, исто као и ја тужне и забринуте чланове породице, али уздржане по питању одлуке – била сам приморана да је донесем сама.
О томе како и зашто је избор пао на Аранђеловац пишем у књизи коју сам посветила својој породици.
Данас, након двадесет година, одлазим у МУП да предам некакав захтев, и у повратку кући скрећем ка цркви – да запалим свећу и помолим се за драгог покојног ујака.
Погледам на сат.
У то време била сам на путу ка Аранђеловцу када су ми из дома јавили да је
умро.
На путу из родног града – његовог и мог.
Црква у коју сам данас ушла моја је
парохијска црква.
Моја садашња кућа отприлике је подједнако удаљена од дома у којем је ујак умро
и од цркве.
У Аранђеловцу.
О томе како и зашто сам се пре годину и по дана доселила овде, можда ћу писати у некој будућој приповеци.
И понекад одјекне једна
мисао, тешка, туробна:
као да сам га довела овде да умре.
А онда се сетим:
да сам га једног дана пронашла слепог и изгубљеног, двеста метара од куће.
И да сам тада знала да другог избора немам.
Данас сам само запалила
свећу.
И стајала мало дуже него иначе.
Као да сам коначно и ја стигла.
Нема коментара:
Постави коментар