O kuhinjskoj kecelji

O jednoj kuhinjskoj kecelji, matičnjaku, lavandi, prljavim sudovima i čistim suzama

Pisano 5. maja 2010.

Večeras mi se plakalo. Odavno mi se nije priplakalo za sudoperom. Nagon za plakanjem usred pranja sudova je poseban fenomen. Neko bi pomislio da sam tužna zato što moram da perem sudove, ili da su me naterali da ih perem, pa sam zbog toga besna. Ili da plačem zato što me bole ruke od pranja velike količine sudova. Neko ne bi pomislio ništa od ovoga, a baš je sve to meni palo na um. Možda samo meni. Možda bi trebalo da izanaliziram sve ove pomisli, ne bih li se još malo na prstima podigla do... Do čega, u stvari, treba da se popnem? Šta treba da dohvatim? Istinu? Tajnu? Ma ne dam sebi da se zavaravam. Ovo pisanje, bedno piskaranje, nije ništa više od potrebe vođene sujetom. Kao da ikome išta znači, kao da će pomoći nekome, kao da... Prekini, podviknula sam sebi!

Dakle, suze. Plakalo mi se. Da vas odmah oslobodim napetosti, a sebe moguće smicalice sopstvenog uma, da od dileme „da li će zaplakati?“ napravim jeftin zaplet: nisam plakala. Ali, opasno mi se priplakalo.

A sve je tu, za sudoperom, bilo u savršenom redu: stavila sam omiljenu kuhinjsku kecelju; sudova je bilo onako, taman dovoljno – ni previše ni premalo; nisu stajali predugo i ništa se nije usmrdelo; bojlerčić je radio normalno, uobičajeno brzo je nestajalo vruće vode, pa je sve funkcionisalo k’o švajcarski satić.

Suton. Siluete velikih stabala trešnje ispunjavale su kuhinjski prozor, a kroz otvorena vrata, iz zadnjeg dvorišta obavijali su me gusti i teški mirisi uzrelog proleća. Zova procvetala. Malo pre nego što sam stavila kecelju, posadila sam tu iza matičnjak i majčinu dušicu i milovala ruzmarin, lavandu i žalfiju, te su mi sa prstiju desne šake pomešani mirisi još po malo slatkasto i ljutkasto štipkali vid.

Sve je bilo upravo divno: doba dana; kontakt vidom sa sadržajem prozorskog okna; udisanje omiljenih mirisa začinsko–lekovitih biljaka – mojih biljaka; svež osećaj malopređašnjeg dodirivanja zemlje; prijatni zvuci moje muzike pomešani sa neprijatnim zvucima neke igrice na netu koju igra sin koga volim – moj sin; misli o nekoliko osoba koje nisu ovde, ali mi nikada ne nedostaju, jer su uvek sa mnom na neki način; sećanja na nekoliko osoba koje odavno nisu ovde ni na koji način, ali sam baš večeras za sudoperom razmišljala o tome, koliko je pogrešno reći : „Ona je bila moja majka.“ Kako „bila“? Kako je mogla da ostane negde u prošlosti? Da li je to samo jezička vrdalama, najkraći način da saopštimo da je osoba umrla? Pa šta i ako je umrla? Zar nije rečeno: „Ako si nekoga jednom voleo, uvek ćeš ga voleti“?

Da li sam to pitanje postavila samo teoretski i da li su moje misli vrludale samo tako, da prekratim vreme dosadnog pranja sudova? Ili zato što već par nedelja razmišljam o tome, da sam upravo napunila godina koliko je ona imala kad je umrla? Zar nije rečeno: „Ako žena preživi godinu u kojoj je umrla njena majka, a muškarac godinu u kojoj mu je umro otac, onda se može smatrati potpuno odraslom i zrelom, samostalnom osobom“? Da li to znači da mi se priplakalo od straha?

Sve je bilo potpuno savršeno. Savršenstvo u meni rađa veliku radost, a ja tako reagujem na stanje velike radosti – plačem. Ne mogu ništa drugo. Potpuno sam nemoćna u stanju velike radosti i osećaja da je sve divno, da je život jedno prelepo i strašno čudo, da osećam toliko veliku ljubav prema svetu, da osećam koliko sam voljena, da će uvek i sve biti u najboljem redu, da je već sada sve u redu.

Pomislila sam, kako sam upravo ponovo imala bliski kontakt sa Univerzumom, Prirodom, Bogom. Sa sobom. Pomislila sam, kako je Marija Jovanović svom romanu baš fino nadenula naslov „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, i bilo mi je pomalo krivo što se ona setila da tako nazove ovo što ja upravo doživljavam, ali sam udarila sebe po tim malim i zavidljivim krajičcima duše, a pomislila sam i kako ovo kod mene nije spletkarenje, pa mi više nije ni bilo krivo. Kao da je htelo da mi bude krivo što sam ja svom romanu nadenula naslov, ali sam napisala tek četvrtinu, pa sam i tu prikočila.

U stvari, više nije bilo prljavih sudova, pa je možda zato ugasnuo trenutak inspiracije za razgovor sa sobom. Ili su to bili prvi znaci nadolazeće menstruacije. Pa, i to je divno. I ona je način na koji moje biće razgovara sa mnom, ili moje telo razgovara sa mojim višim bićem, ili to praiskonska ženska bit razgovara sa svojim delićem usađenim u mene kao jedinku.

Bolje da prekinem na vreme ovo spletkarenje koje to nije, da ne bih rasplakala sebe sad pred spavanje, a to ne bi uopšte bilo pametno, jer bi mi u tom slučaju očni kapci ujutro bili otečeni što krajnje ne podnosim, mislim kad nisam zaplakala kod sećanja na nju i njene godine, i na sebe malu pred sudoperom koja mi je u visini grudi a ne ispod struka kao sada, i kad mi suze ne potekoše u senci onih trešanja koje liče na jednu trešnju na Jugovu, u nekom dvorištu ne sećam se ni čijem... Pa vala, neće ni sada.

Sad me na nahtkasni pored kreveta čeka „Lečenje Šopenhaureom“, iz zvučnika se čudnim ritmom javlja „Sea Wolf“, na soliteru preko puta moje kuće zagasitožuto svetli samo jedan prozor na nekom devetom ili desetom spratu, svetli u gluvo doba noći onim svetlom kao kada imate tek rođenu bebu u kući, svetli baš takvom zagasitom strepnjom, kao kada...

Dosta!

Januar 2020.

Ne sećam se da li sam prestala da vrtim misli. Ne sećam se da li sam stvarno pred spavanje čitala „Lečenje Šopenhaureom“, ne bi me čudilo da jesam. Što bi rek'o moj sin, kojeg pominjem u tekstu kako igra igricu, kad me zatekne da radim nešto tako nedolično, kao slušanje džeza ili čitanje teške literature: „Mama, što se ne upucaš? Zašto se tiho i polako ubijaš?“ Ljubi ga majka, nije da nema istine. A meni i to milo, što primećuje, što mu je stalo.

Sećam se da sam u to vreme slušala „Sea Wolf“ (sad ću i pesmu da pronađem, rekla bih da se radi o nekoj zimi, a slušala sam je u proleće, nema logike).

Ne sećam se da li sam, pošto sam objavila tekst, na kraju ipak zaplakala. Volela bih da jesam.