О кухињској кецељи

О једној кухињској кецељи, матичњаку, лаванди, прљавим судовима и чистим сузама

Писано 5. маја 2010.

Вечерас ми се плакало. Одавно ми се није приплакало за судопером. Нагон за плакањем усред прања судова је посебан феномен. Неко би помислио да сам тужна зато што морам да перем судове, или да су ме натерали да их перем, па сам због тога бесна. Или да плачем зато што ме боле руке од прања велике количине судова. Неко не би помислио ништа од овога, а баш је све то мени пало на ум. Можда само мени. Можда би требало да изанализирам све ове помисли, не бих ли се још мало на прстима подигла до... До чега, у ствари, треба да се попнем? Шта треба да дохватим? Истину? Тајну? Ма не дам себи да се заваравам. Ово писање, бедно пискарање, није ништа више од потребе вођене сујетом. Као да икоме ишта значи, као да ће помоћи некоме, као да... Прекини, подвикнула сам себи!

 Дакле, сузе. Плакало ми се. Да вас одмах ослободим напетости, а себе могуће смицалице сопственог ума, да од дилеме „да ли ће заплакати?“ направим јефтин заплет: нисам плакала. Али, опасно ми се приплакало.

А све је ту, за судопером, било у савршеном реду: ставила сам омиљену кухињску кецељу; судова је било онако, таман довољно – ни превише ни премало; нису стајали предуго и ништа се није усмрдело; бојлерчић је радио нормално, уобичајено брзо је нестајало вруће воде, па је све функционисало к’о швајцарски сатић.

Сутон. Силуете великих стабала трешње испуњавале су кухињски прозор, а кроз отворена врата, из задњег дворишта обавијали су ме густи и тешки мириси узрелог пролећа. Зова процветала. Мало пре него што сам ставила кецељу, посадила сам ту иза матичњак и мајчину душицу и миловала рузмарин, лаванду и жалфију, те су ми са прстију десне шаке помешани мириси још по мало слаткасто и љуткасто штипкали вид.

Све је било управо дивно: доба дана; контакт видом са садржајем прозорског окна; удисање омиљених мириса зачинско–лековитих биљака – мојих биљака; свеж осећај малопређашњег додиривања земље; пријатни звуци моје музике помешани са непријатним звуцима неке игрице на нету коју игра син кога волим – мој син; мисли о неколико особа које нису овде, али ми никада не недостају, јер су увек са мном на неки начин; сећања на неколико особа које одавно нису овде ни на који начин, али сам баш вечерас за судопером размишљала о томе, колико је погрешно рећи : „Она је била моја мајка.“ Како „била“? Како је могла да остане негде у прошлости? Да ли је то само језичка врдалама, најкраћи начин да саопштимо да је особа умрла? Па шта и ако је умрла? Зар није речено: „Ако си некога једном волео, увек ћеш га волети“?

 Да ли сам то питање поставила само теоретски и да ли су моје мисли врлудале само тако, да прекратим време досадног прања судова? Или зато што већ пар недеља размишљам о томе, да сам управо напунила година колико је она имала кад је умрла? Зар није речено: „Ако жена преживи годину у којој је умрла њена мајка, а мушкарац годину у којој му је умро отац, онда се може сматрати потпуно одраслом и зрелом, самосталном особом“? Да ли то значи да ми се приплакало од страха?

Све је било потпуно савршено. Савршенство у мени рађа велику радост, а ја тако реагујем на стање велике радости – плачем. Не могу ништа друго. Потпуно сам немоћна у стању велике радости и осећаја да је све дивно, да је живот једно прелепо и страшно чудо, да осећам толико велику љубав према свету, да осећам колико сам вољена, да ће увек и све бити у најбољем реду, да је већ сада све у реду.

Помислила сам, како сам управо поново имала блиски контакт са Универзумом, Природом, Богом. Са собом. Помислила сам, како је Марија Јовановић свом роману баш фино наденула наслов „Сплеткарење са сопственом душом“, и било ми је помало криво што се она сетила да тако назове ово што ја управо доживљавам, али сам ударила себе по тим малим и завидљивим крајичцима душе, а помислила сам и како ово код мене није сплеткарење, па ми више није ни било криво. Као да је хтело да ми буде криво што сам ја свом роману наденула наслов, али сам написала тек четвртину, па сам и ту прикочила.

 У ствари, више није било прљавих судова, па је можда зато угаснуо тренутак инспирације за разговор са собом. Или су то били први знаци надолазеће менструације. Па, и то је дивно. И она је начин на који моје биће разговара са мном, или моје тело разговара са мојим вишим бићем, или то праисконска женска бит разговара са својим делићем усађеним у мене као јединку.

Боље да прекинем на време ово сплеткарење које то није, да не бих расплакала себе сад пред спавање, а то не би уопште било паметно, јер би ми у том случају очни капци ујутро били отечени што крајње не подносим, мислим кад нисам заплакала код сећања на њу и њене године, и на себе малу пред судопером која ми је у висини груди а не испод струка као сада, и кад ми сузе не потекоше у сенци оних трешања које личе на једну трешњу на Југову, у неком дворишту не сећам се ни чијем... Па вала, неће ни сада.

Сад ме на нахткасни поред кревета чека „Лечење Шопенхауреом“, из звучника се чудним ритмом јавља „Сеа Wолф“, на солитеру преко пута моје куће загаситожуто светли само један прозор на неком деветом или десетом спрату, светли у глуво доба ноћи оним светлом као када имате тек рођену бебу у кући, светли баш таквом загаситом стрепњом, као када...
Доста!

Јануар 2020.

 Не сећам се да ли сам престала да вртим мисли. Не сећам се да ли сам стварно пред спавање читала „Лечење Шопенхауреом“, не би ме чудило да јесам. Што би рек'о мој син, којег помињем у тексту како игра игрицу, кад ме затекне да радим нешто тако недолично, као слушање џеза или читање тешке литературе: „Мама, што се не упуцаш? Зашто се тихо и полако убијаш?“ Љуби га мајка, није да нема истине. А мени и то мило, што примећује, што му је стало.

Сећам се да сам у то време слушала „Sea Wolf“ (сад ћу и песму да пронађем, рекла бих да се ради о некој зими, а слушала сам је у пролеће, нема логике).

Не сећам се да ли сам, пошто сам објавила текст, на крају ипак заплакала. Волела бих да јесам.