Nove godine, stare godine – sitnjenje vremena

Sa očiglednim nestrpljenjem je otkopčavao šlic pantalona. Dugmad se pod ubrzanim pokretima zaglavljivala, pa je pocupkivao. Svlačio je nogavice gurajući ih stopalima, preturio se na krevet i udario čukalj o drvenu ivicu.

Opsovao je. Ležeći je prevlačio džemper preko glave. Čuo je kako ona u kupatilu isključuje tuš. Bio je spreman. Izašla je iz kupatila i umotavala peškir oko glave. Pogledala je niz njegovo golo telo.

- ‘Ajde, požuri – rekao je.

- Gotova sam – rekla je.

Utrčao je u kupatilo i stao ispod tuša. Napetost je oticala u toplim mlazevima. Posmatrao je kako vrtlog nestaje u slivniku.

- Jesi li ispeglao košulju? – Pitala je dok je četkicom maskare milovala trepavice.

- Jesam.

Obuvao je čarape. Pogledao je časovnik na noćnom stočiću, pa nju pred ogledalom.

- Hoćeš brzo da završiš sa šminkanjem? Već je pola osam.

- Evo, sad ću. Stići ćemo, ne brini.

„Da ne brinem?“ – razmišljao je, dok je zakopčavao dugmad na košulji. „Nećemo stići na vreme. Nikada ne stižemo na vreme.“

-Verovatno ćemo dugo da čekamo taksi. Sad je navala.

- Šta?! Zar ne idemo kolima?

- Rekao sam ti još preksinoć. Sećaš se? Razgovarali smo o tome.

- Zaboravila sam. Da si mi bar rekao…

- Pa, rekao sam ti.

- Da, znam. Ali… da si me podsetio, odabrala bih haljinu još danas.

- Ti još ne znaš šta ćeš da obučeš?! – Vrisnuo je.

- Dvoumim se samo između crne i zelene. Htela sam još jednom da isprobam obe, pa da odlučim.

- Ali, nemamo vremena!

- Dobro! Uostalom, ne idemo u bioskop, pa da moramo da stignemo na početak.

- I kada idemo u bioskop – kasnimo.

- Hoćeš da kažeš da zbog mene kasnimo. To si hteo da kažeš, je l’ da?

Prijatne mirise pene za tuširanje, losiona i talkova zamutila je neprijatnost nerazumevanja.

- Kasnimo ceo sat, a taksija još nema. Vidi kako lije kiša, kao da nije Nova godina.

Ćutala je. Nerviralo ju je njegovo zvocanje; opirala se tom osećanju, terala ga od sebe. Želela je samo da se lepo provedu na dočeku.

Dok su ćutke sedeli u taksiju, koji se vukao kroz saobraćajnu gužvu i bujicu vode, u retrovizoru je srela vozačev pogled osvetljen farovima iz suprotnog smera. Htela je da ga upita, gde će dočekati Novu godinu. Osetila je u ovoj noći bliskost sa tim čovekom i svim ostalim ljudima koji su u isitnjenim delićima vremena promicali pored nje u automobilima.

„Šta me briga?“ - pomislila je.

Ušli su u hol hotela, ukrašen šarenim kuglama i balonima. Žamor i mirisi, koji su dolelujali iz sale, zavrteli su je i ipak izazvali osmeh, radost koja joj se vraćala svake godine u novogodišnjoj noći. Podlaktila je namrgođenog muža, te su, malo zastavši – ušli u hotelsku svečanu dvoranu.

U stanu, iz koga su malo ranije izašli, ostalo je u mraku: razbacana znojava garderoba, mirišljava para u kupatilu, zelena haljina nemarno prebačena preko naslona stolice i kiša koja se slivala niz stakla. I ostala je stara godina, svučena sa njih kao prljave gaće, pompezno dočekana pre godinu dana, a sada odbačena i zaboravljena – kao da nije ni postojala.