Osvrtanje

Po pravilu se ne osvrćem. Nemam vremena. Osvrtanje zahteva pogled iza, a ja imam mnogo posla ispred. Ono može biti i opasno, jer dok gledam pored čega sam prošla, ne vidim u šta mogu da upadnem. Nije što se plašim da upadnem u nešto, nego me više mrzi da se izvlačim iz koječega. Nije to samo da se izvučem, već obično upadnem u nešto štrokavo. Da bih se oprala, moram da napravim pauzu, da preispitam sve okolnosti: zašto sam bila tako smotana; da li je bila smotanost ili pogrešna procena; da li sam se saplela ili sam verovala; kome i zašto sam verovala; kakav sam interes imala (ups!). Mnogo je to pitanja.

Nemam zbog čega da se osvrćem. Pazim kud’ idem i trudim se da za sobom ne ostavljam đubre. Uglavnom uspevam da za mnom ostanu lepi tragovi, da oni koji su sa mnom prešli deonicu puta, rado naiđu na poneki trag mog negdašnjeg prisustva, da im ne zasmrdi lukavstvo, da ne zapnu za tešku reč koju sam nesmotreno bacila pored staze. Ako bih bila neobazriva, dešavalo bi se da me neko s’ pravom pozove i zatraži da mu pomognem da počisti nešto što sam zaprljala, jer on možda ne može da nastavi svoj put zbog moje prljavštine. Mnogo bi to posla bilo vezano za prošlost.

Ne želim da se osvrćem. Tamo ionako nema ničega. Sve se nalazi ovde i sada. Obrisala bih sve što me podseća. Šta će mi stare fotografije, pesme, filmovi i posvete? Ništa od toga ne pripada meni. Neki ljudi su prošli, otišli, i ostavili za sobom tragove o svom privremenom boravku u mom životu. Pa to više nije moj život.

Neću da se osvrćem! Možda ugledam neke poznate oči, čiji je sjaj nekad bio blizak i drag, čije sam trepavice mogla da zamislim u svako doba dana i noći. Možda me te oči, iz zamagljene daljine iza, pogledaju tužno i sasvim neopravdano pomislim da sam tu tugu ja ostavila. Možda neka ptica iza mene zalepeta krilima i stvori lažni zvuk jedne pesme koja je svirala po celu noć sa starog gramofona koji je tada bio nov. Možda vetar nanese prašinu, i ako se baš tada osvrnem, ona će mi upasti u oči, neću jasno videti od čega je prašina i pogrešno ću zaključiti da su to neki moji smrvljeni snovi. I onda bi mi krenule suze od prašine u očima, ali bih mogla da upadnem u zabludu, da sam zaplakala.

Ne smem da se osvrćem. Ako bih to činila, stvorila bih naviku. Moglo bi da se dogodi, da se samo zbog loše navike jednom tako nepromišljeno osvrnem i da mi u stomak uleti strah, za koji bih malodušno pomislila da je nastao onda, u onom izmišljenom prostoru iza, dok sam savršeno precizno sve postavljala na pravo mesto. I onda, šta? Mogla bih da se pokolebam u vezi sa osvrtanjem.