По правилу се не осврћем. Немам времена. Освртање захтева поглед иза, а ја имам много посла испред. Оно може бити и опасно, јер док гледам поред чега сам прошла, не видим у шта могу да упаднем. Није што се плашим да упаднем у нешто, него ме више мрзи да се извлачим из којечега. Није то само да се извучем, већ обично упаднем у нешто штрокаво. Да бих се опрала, морам да направим паузу, да преиспитам све околности: зашто сам била тако смотана; да ли је била смотаност или погрешна процена; да ли сам се саплела или сам веровала; коме и зашто сам веровала; какав сам интерес имала (упс!). Много је то питања.
Немам због чега да се осврћем. Пазим куд’ идем и трудим се да за собом не остављам ђубре. Углавном успевам да за мном остану лепи трагови, да они који су са мном прешли деоницу пута, радо наиђу на понеки траг мог негдашњег присуства, да им не засмрди лукавство, да не запну за тешку реч коју сам несмотрено бацила поред стазе. Ако бих била необазрива, дешавало би се да ме неко с’ правом позове и затражи да му помогнем да почисти нешто што сам запрљала, јер он можда не може да настави свој пут због моје прљавштине. Много би то посла било везано за прошлост.
Не желим да се осврћем. Тамо ионако нема ничега. Све се налази овде и сада. Обрисала бих све што ме подсећа. Шта ће ми старе фотографије, песме, филмови и посвете? Ништа од тога не припада мени. Неки људи су прошли, отишли, и оставили за собом трагове о свом привременом боравку у мом животу. Па то више није мој живот.
Нећу да се осврћем! Можда угледам неке познате очи, чији је сјај некад био близак и драг, чије сам трепавице могла да замислим у свако доба дана и ноћи. Можда ме те очи, из замагљене даљине иза, погледају тужно и сасвим неоправдано помислим да сам ту тугу ја оставила. Можда нека птица иза мене залепета крилима и створи лажни звук једне песме која је свирала по целу ноћ са старог грамофона који је тада био нов. Можда ветар нанесе прашину, и ако се баш тада осврнем, она ће ми упасти у очи, нећу јасно видети од чега је прашина и погрешно ћу закључити да су то неки моји смрвљени снови. И онда би ми кренуле сузе од прашине у очима, али бих могла да упаднем у заблуду, да сам заплакала.
Не смем да се осврћем. Ако бих то чинила, створила бих навику. Могло би да се догоди, да се само због лоше навике једном тако непромишљено осврнем и да ми у стомак улети страх, за који бих малодушно помислила да је настао онда, у оном измишљеном простору иза, док сам савршено прецизно све постављала на право место. И онда, шта? Могла бих да се поколебам у вези са освртањем.
Нема коментара:
Постави коментар