Ако бих тиме почела да се бавим:
- открила бих о себи више него што желим;
- враћала бих се у претходне дане, направила везу са месецима, а затим неминовно и са годинама уназад и најзад закључила да је све заправо почело да води ка данашњем дану још пре мог рођења.
Ћорав пос'о!
Дакле, мора се почети од нечега и нечим завршити, како год то изгледало непотпуно, са снажном надом и клецавим уверењем да ће некоме бити јасно, а још важније да ће некоме ишта значити, јер постоји једно питање које ми је пренео старији Јединац, а њему га је поставио отац и гласи: „Зашто ово што сада пишеш уопште треба да постоји?“
Ноћ је, неуобичајено за мене, била бесана, са неким нелагодностима које су припретиле да ме уплаше, посебно у оно глуво доба ноћи када и моја природна неустрашивост уме да поклекне. На то се упецала потреба за редом, поретком и рутином, које су ми све одреда отете околностима, одлукама и чиме год, чему, свему баш тако одреда обично одговорим са „еј, баш ме брига, маните ме се“. Још увек нисам сасвим разлучила када је тај одговор одраз пркоса, а када на сцену ступа немоћ, али ме и за то баш брига.
Било како било, устала сам из кревета прекасно (за шта прекасно, питала сам себе и нисам смислила одговор, а нисам се ни трудила), вукљала се по кући у пиџами, спремила неки доручак који сам изгутала с ногу, одлучила да се не бавим ручком, већ да се позабавим плановима за наредни дан, наредну недељу, а све гледе порука које ми је претходна ноћ можда послала.
Видећу шта ће од тога остати да заживи, а шта ће нестати у тумарањима бескрајним пространствима мојих мисли, осећаја и осећања – онако, баш стабилан терен.
Размишљајући о терену, подсетила сам себе на неке више пута схваћене увиде у вези са пресељењем у овај градић. Овде застајем на тренутак, колико да прескочим, заобиђем и скршим препреке које непрекидно и упорно покушавају да ме ако не зауставе, онда макар саплету, да бих ваљда утврдила и потврдила своју окорелу навику да ни по коју цену не уживам; да не почнем да уживам из све снаге и пуна срца у свему што ми је дато, јер забога милога: то није лепо, није умесно, не треба тако. Много је напорно то стално уклањање препрека. Да су бар видљиве, да макар могу да их осетим на време, као слепи миш.
У заувек мом граду из којег сам одлучила да одем, иако никада нећу отићи, много година уназад установила сам навику да неколико пута недељно препешачим по неколико километара. Неки људи то не воле, некима није потребно. Мојој сестри на пример. Мени је преко потребно. У заувек мом граду много ми је недостајао простор, онакав какав сам замишљала. Просто, такав је терен.
Кад сам овде почела да се крећем пешке, након више месеци вожње аутомобилом од до, јер: док сам се распремила, док сам упознавала град, док сам куповала све што ми је било потребно за нови почетак, нову кућу, нову мене, кад сам дакле почела помало да шетам, да уз обавезно залутавање обављам спољне радње, схватила сам да сам дошла у крај у којем сада имам то жељено и много пута замишљано пространство, јер куд год да кренем, могу да ходам и ходам до унедоглед, а да се потом неким другим путањама враћам, и враћам, и залутам, и опет пронађем неки нови путељак или улицу.
Данас сам одлучила да изађем у једно такво пешачење. Да свратим у продавницу мало испод куће у коју ниједном нисам ушла. А много волим те мале локалне продавнице, па још у мојој улици. Да идем без циља, а да се за дневног светла вратим. Уопште ми се није излазило. Можда мало по дворишту. Ипак, оно ноћашње стање подигло је мој кажипрст испред мог носа и рекло: мораш. Иако већ годинама приљежно радим на пружању отпора морању, будући да ме је великом мером обликовало и не на сасвим правилан начин, оставила сам га да повремено и привремено дејствује, злу не требало.
Капа? Не, шта ће ми, није толико хладно. Рукавице? Аман побогу, шта ћу онда да навлачим на прсте кад буде мраз? Излазим, са тмурног неба почиње да ромиња киша. Савршенство за очај. Навлачим капуљачу, кажем мачкама да не смарају, брзо се враћам. Јавља ми се слика луцкасте маторе усамљене госпође која разговара само са мачкама. Развејем је брзо, већ до капије, јер излазак међ' народ захтева дозу нормалности.
Борим се и са мучном збуњеношћу пред питањима: шта ћу ја уопште овде, да ли и зашто сам то урадила, пред закључком (одлуком?) да овај сладак градић никада неће постати заувек мој, јер ако није одувек, не може бити ни заувек. И све то док киша ромињаво падуцка по мојој капуљачи, што ме нервира, па је зато скидам са главе. Кад већ пада, нека ми пада по коси.
Свраћам у продавничицу, слатка је, од сада ћу ту пазарити, кажем да ћу навратити у повратку. Не знам којим путем да идем, а не знам ни где сам се упутила. Али корачам даље и гледам све те лепе куће и дворишта у комшилуку и враћа ми се осећај који ме је понео и у оно прво време, кад сам доносила велику и тешку одлуку о напуштању.
Време је заправо савршено за шетњу, за тумарање. Још у младости сам волела такве дане, прохладне, тмурне, кишовите. Силазим том својом дугачком улицом, скрећем десно па схватим да туда идем колима и враћам се да продужим једном која ми је позната, па пошто је и та препознатљивост из вожње, настављам улицом, али онда десно спазим парк и кренем да прођем кроз њега. И онда, спознаја: гле, па ово је Жућин парк! Боже, нисам имала појма да је тако близу, да колима свако мало пролазим поред њега.
Одушевљена новим сазнањем, излазим на
главну улицу и одлучим где ћу, шта ћу да обавим и куда ћу назад. Ходам
поприлично одсутно, не гледам људе са којима се сусрећем, јер овде ионако
никога не познајем, немам коме да се јавим. Не видим ни младу мајку која води
за руку дечака. При самом мимоилажењу, поглед ми дотакне малишана који ми се
обраћа, мајка га благо повуче, али мене у тренутку заустави осећај да ми је
нешто рекао. Застанем и мало се осврнем ка њему. Заиста ми се обратио. У делићу
секунде, без размишљања наравно, упитам га: „Јеси мени нешто рекао?“ Млада жена
је застала, мало јој је као непријатно, али он ми са благим осмехом и сјајним
окицама каже:
- А које си ти годиште?
- Ја сам једно за тебе много далеко годиште.
- Хиљаду деветсто… које?
- 1961.
- Аха…
- А које си ти годиште?
- 2019.
- А мама, које је она годиште?
- 1983. А колико имаш година?
- 64.
- А ко има 72 године?
- Неко ко је осам година старији од мене.
Укључује се мама:
- Ко има 72 године?
- Бака.
- Е па драго ми је. А како се зовеш?
- Нестор.
Прилазим, пружам му руку, пружа је и он.
- Драго ми је Несторе, ја сам Гордана.
Мама пита: „Ко се још зове Гордана?“
- Бака.
Кажем му да поздрави баку Гордану од једне друге бака Гордане, мама га пита како се каже, те се тако поздрависмо и ја наставих својим путем.
У повратку сам на два места залутала. Из пркоса нисам хтела да укључим сокоћало да ме усмерава, лутај шта те брига. Смркло се, кучићи из неких дворишта су лајали на мене, нису одговарали на моја питања. Пут до продавнице сам једва убола, и то неки заобилазни, нисам запамтила где сам измашила, што значи да ћу то вероватно поновити у неком следећем покушају.
Из далека сам угледала светло у свом дворишту. Иако сам три месеца ове јесени посветила реновирању куће и направила од ње простор који доживљавам као „напокон дом какав сам замишљала“, још увек нисам сигурна да ли стижем кући или у кућу.
Мачке су ме дочекале дерући се к'о шашаве, нити гладне нити жедне.
Пустила сам их да уђу.
И тако, живот, леп сам по себи, са свим препрекама, сећањима, успоменама, пун нових и старих путељака, лутања и проналажења.
Зашто ова прича треба да постоји?
Због Нестора који је 2019. годиште, његове маме која је годину дана млађа од моје старије Јединице и баке која има исто име као ја.
Кад сам већ код имена, данас је имендан моје маме и рођендан моје куме коју је крстио мој ујак.
❤️
ОдговориИзбриши