Danas sam se setila Kajzera Sozea.
U
međuvremenu, između prekopavanja cveća, pomaganja oko pravljenja bašte,
određivanja preparata nekim ljudima koji ovih dana imaju tegobe (nije korona,
homeopatija kod nas ne sme da se meša u lečenje korone, moglo bi da se pročuje
da je leči), preko čitanja glupih izjava sugrađana i sunarodnika (ima i
pametnih, ali njih mi nije muka da čitam) i još glupljih odluka da na njih
reagujem, javilo mi se eto ono što je Kevin Spejsi tj. Rodžer Verbal Kint rekao u
filmu. Pa mi pade na pamet da to možda nije izmišljeno za scenario.
Kad ja tamo, a ono međutim. Stvarno
nije.
Prvo pronađem da je izgleda nešto
slično rekao književni lik iz pera Šarla Bodlera. On je naime napisao priču
koja je objavljena u pariskom listu „Figaro“ 1864. godine. Priča nosi naslov
„Velikodušni kockar“, u originalu „Le Joueur Généreux“, a glavni lik se susreće
i razgovara sa prikazom Đavola. Hm... zanimljivo je da je Bodler za Đavola
koristio zamenicu „ona“ (time ću se možda pozabaviti nekad, mada sumnjam), ali
je u engleskim prevodima priče promenjeno u „on“.
Prevod Artura Simonsa objavljen je u „Engleskom pregledu“ 1918. godine, a taj odlomak glasio je ovako (u mom prevodu na srpski):
– Ni na koji način se nije žalio na
zao glas koji ga zaista prati, širom sveta, uveravao me je da se od svih živih
stvorenja upravo on najviše bavi uništavanjem sujeverja i priznao mi je da se
samo jednom uplašio za svoju moć, a to je bilo jednog dana kad je čuo
sveštenika, suptilnijeg od ostatka ljudskog stada, kako plače za predikaonicom:
„Draga moja braćo, nikada nemojte zaboraviti, kad čujete kako se slavi napredak
svetlosti, da je za Đavola najlepša obmana da vas ubedi da ne postoji!“
Zatim je 1919. godine isto delo preveo
Džozef T. Šipli:
– Nikako nije oplakivao loš glas koji
uživa u svim delovima sveta, uveravao me je da je on jedina osoba koja je
zainteresovana za uništenje sujeverja i da se nikada nije uplašio za svoju moć,
osim jednom, onoga dana kad je čuo sveštenika, suptilnijeg od svojih kolega,
kako plačući viče sa predikaonice: „Draga moja braćo, nikada nemojte zaboraviti,
kada čujete hvalospeve mudrosti, da je Đavolova najpametnija prevara da vas
ubedi da ne postoji!“
1948. godine časopis „Life“ objavio je
delo Vitakera Čejmbersa pod naslovom „Đavo“, u kome je naveo ovu izreku:
– Bodler, taj stari cvet zla, bio je u
pravu: „Đavolovo najpametnije lukavstvo je da natera ljude da poveruju kako on
ne postoji.“
1984. godine, novinar „Los Anđeles
Tajmsa“ razgovarao je sa profesorom srednjevekovne istorije na Univerzitetu
Santa Barbara, Džefrijem Raselom, koji se pozvao na tu izreku sledećim rečima:
– Volim da citiram Bodlera: „Najlepša
đavolja prevara je da učini da verujemo kako ne postoji.“
I na kraju dolazim do Kristofera
Makvorija, koji je napisao scenario za film „Dežurni krivci“ iz 1995. godine.
Kevin Spejsi glumi sitnog prevaranta Rodžera Verbal Kinta. Nadimak Verbal dobio
je zbog brbljivosti. U glavnoj sceni, ovako opisuje tajanstveni demonski lik Kajzera
Sozea:
– Niko nikada nije verovao da je
stvaran. Niko ga nije poznavao niti znao nekoga ko je ikada radio sa njim. Niko.
To je bila njegova moć. Najveća prevara koju je đavo izveo je to što je ubedio
svet da ne postoji.
Na kraju, zaključila sam isto što i
drugi istraživači ove izreke, da je najverovatnije potekla od Bodlera, ali neke
slične opaske su takođe bile u opticaju. Džon Vilkinson je 1836. godine objavio
nešto slično, ali nisam mogla dalje da pratim trag, pa ostajem u uverenju da se
nešto poput ovoga pojavljivalo možda i ranije. Makvori je skoro sigurno preuzeo
od Bodlera.
No, zašto baš to i zašto baš danas? Nije
mi odmah palo na pamet. Kasnije sam povezala da je danas Tomina nedelja. Da sam
mogla da odem na liturgiju, ponovo bih čula sve ono što već znam, ali svaki put
čujem po prvi put. Ko ide na liturgiju, shvatiće moj doživljaj. Ko ne ide, nema
veze, svi smo mi bogotražitelji i svako ima svoju stazicu. Nisam mogla da odem
i verovatno sam zato bila nervoznija nego inače. Da se razumemo, meni je mnogo
teško da ustanem nedeljom iako liturgija ne počinje previše rano. Ponekad mi se
čini da imam i pametnijeg posla. Ludo pa živi. Nadam se da ću zapamtiti kako se
osećam sada, kad ne mogu, kad su mi zabranili. Videću baš koliko mi je sećanje
plitko.
Toma je nepravedno nazvan nevernim.
Nije on, kao Hristov učenik, mogao da ne veruje. Ali, ni za tu oblast nisam
dovoljno stručna, pa ću se uzdržati od objašnjavanja onoga što su kompetentni
već objasnili. Prve nedelje po Vaskrsu, Toma je prvi rekao, zapravo uzviknuo: „Gospod
moj i Bog moj!“
Tokom ovog bešnjenja moćnika nad
ljudima, što nije ni prvi ni poslednji put u istoriji, pri čemu ne mislim samo
na našu državu, meni se čini normalnim da sumnjam. Pošto sistemu ništa ne
verujem, ne verujem nijednom, nigde i nikada. Ne verujem da sistem išta čini za
opšte dobro. Sumnjam u sve što propisuje sistem. Ne da sumnjam, ubeđena sam da
lažu. Naravno, ja ne znam tačno šta lažu. Znam samo da lažu i u kompletu sve
vidim kao laž. Ne mogu selektivno da verujem, pa sad jedno verujem a drugo ne.
Ne znam šta rade, ne želim ni da znam. Dovoljno mi je da vidim koliko smo svi
zbunjeni i samo mi jedno nije jasno: zašto je teže verovati u Gospoda nego u
laži? Jeste to najveći prevarant u univerzumu, ali svakom čoveku je to
očigledno. Svakome! To je priroda stvari, to je ljudska osobina, da gleda, da
poima, da povezuje, da kao i svaka druga živuljka teži da stvara i radi po
volji Tvorca. Ne možeš da ne veruješ u Tvorca!
Mene nije ubedio da ne postoji. Baš
kao što inspektor na kraju povezuje, tako i mi stalno razotkrivamo i shvatamo.
Da, prevareni smo, ali smo makar shvatili. I opet će nas prevariti, opak je to
čarobnjak, kralj opsena. Najvažnije je da to znamo.
Нема коментара:
Постави коментар