Išla sam ulicom i videla mladu majku koja tuče dete. Devojčica, mala... nema više od tri godine, nešto neće. Ili nešto hoće. Tako majušna, još ne razume sve reči i ne zna zašto ne može da dobije ono što hoće, baš tada tog trenutka, jer ako ga ne dobije odmah, ona misli da neće nikad; i ona misli i iskustvo joj govori da je to nešto mnogo važno.
Ona još uvek ne zna da malo šta u životu ne može da se odloži do malo kasnije ili da je neispunjena želja neće uništiti. Ona to ne zna, ali bi njena mama trebalo da zna.
Ona još uvek ne zna da malo šta u životu ne može da se odloži do malo kasnije ili da je neispunjena želja neće uništiti. Ona to ne zna, ali bi njena mama trebalo da zna.
A mama je vucara za ručicu, već pocrvenelu od stiska i trenja, jer ko zna koliko dugo mama vuče i drma ručicu, možda je uvek tako vodi kroz grad, kroz vreme, kroz život - kao teret koji mora da vucara sa sobom. Možda ni ona sama ne zna kada se to detence pretvorilo u tegobu koja neće da ode, koja se prilepila uz nju i njen život i ne ostavlja je na miru. Nikada je neće ostaviti na miru i ona nikada više neće živeti slobodno, bez obzira koliko možda nikada i nije živela tako, ali sada ima tu tegobu u obličju prelepe divne devojčice koju je čak ona rodila, radovala joj se, bar je mislila da se raduje, plašila se i strepela za nju i zbog nje.
Voli ona tu devojčicu, ćerka joj je. I ne samo zato što tako treba, već je voli iskreno, svim srcem i dušom i ne sme ni da pomisli šta bi da joj se ne daj Bože nešto dogodi. A nekako često pomišlja na to da bi moglo nešto da joj se dogodi, a majka i druge starije žene kažu: „Eee, sad da vidiš kako je to kad si majka, pa normalno je da se plašiš, majke se uvek plaše.“ A kad se udalji čuje kako neka od njih kaže: „Sunce li vam detinje, sve ste vi pametne bile a sad, sad da vas vidimo, sve se vraća, ova će mala da ti vrati sve što si ti svojoj majci radila“.
I onda opet to dete, ćerka njena rođena, ispadne nekako loša i podla i zla, kao neka kletva koja se ostvarila, kao kazna. A zna da dete nije ništa krivo, i njoj će jednog dana kad poraste to dete da kaže, kao ona svojoj majci što je: nisam ja tražila da me rodiš.
A sad, ona žuri, mora u biro rada da se prijavi, ne sme da propusti dan za javljanje, a majka nije mogla da joj pričuva ćerku. Učinilo joj se da je izmislila odlazak kod lekara, samo da je ne bi pričuvala tih nekoliko sati, i to ne zato što ne voli da je čuva, ma jok. Voli ona da ide sa unukom po komšiluku i da se hvali kako je eto i ona dočekala, i da priča kako se unuče voli više nego svoje, da pije kafe i ne mora da kuva ručak, pa posle ocu da kaže kako od deteta ništa nije stigla da uradi i da mu se smeje u sebi zato što je došlo i njeno da joj ne može ništa, da mu svakog dana zapuši usta i da više ne sme da je pipne jer su deca sad porasla.
Posebno sinu ne bi smeo da se zameri, jer zna kako mu je poslednji put rekao, da majku više ne sme da pipne, jer će sa njim morati da se obračunava. Sirota je majka uvek bila pored svih njih. Ali, sada se i ona po malo sveti. Šta će?
Ne bi želela da jednog dana postane takva, da njen život bude sličan majčinom. Želela je nešto drugo. A ipak, vucara ovo dete kao što je majka nju vukla kao džak koji je pretežak i koji joj je mrsko da tegli svuda sa sobom.
Zato je sada udara. Ne udara je jako, nije to krvničko udaranje. Klepne je po potiljku, pa po obraščiću, pa kad mala zakloni lice, onda je udara po punačkim ružičastim ručicama koje joj je jutros, dok ju je oblačila, ljubila i grickala i golicala. Čupa joj kosu koju joj je pred polazak pažljivo češljala i mrštila se od bola kada bi ćerkica rekla „čupaš me, mama“.
Viče na nju i gleda oko sebe, neprijatno joj je što neka napirlitana dama koja njoj može majka da bude pilji u njih i kao da u njenom pogledu vidi da je okrivljuje što nije bolje vaspitala dete. Neki muškarac, koji vodi kuče, osvrće se i ona umišlja kako on više brine o svom kučetu nego ona o ćerki. Zbog svega toga, ona se zbunjuje i više nije sigurna da li treba da je udari još neki put, ne bi li umukla, ili da prestane da je tuče i skloni se odatle što pre.
Prošla sam pored njih ne zaustavljajući se i ne gledajući ih. U prolazu sam čula iskidano i umorno dečje jecanje i tiho, kroz uzdahe jedva izgovoreno, nesigurno i bolno „prestani više, prebiću te, je l’ čuješ“. Nisam bila u stanju da donesem nikakav zaključak.
Bila sam ta devojčica, ja kada sam bila devojčica, bila sam moja starija i moja mlađa ćerka. Bila sam svaka devojčica na svetu. Istovremeno, bila sam ta mlada žena, ja kada sam bila mlada majka, ja kada sam bila starija majka, ja sada, moja majka, moja baka kojoj je nastradala ćerka od dve i po godine. Bila sam svaka majka na svetu.
„Sposobnost za razumevanje i saučestvovanje u osećanjima i emocijama drugih osoba (empatija) lokalizovana je u mozgu, pokazali su rezultati jednog francuskog istraživanja. Magnetna rezonanca je pokazala da kod tih pacijenata s većom sposobnošću za empatiju dolazi do intenzivnijeg aktiviranja oblasti mozga koji se odnosi na povezivanje bola druge osobe s društvenim emocijama, kao što je saučestvovanje s drugima u bolu.“
„Empatija („u-osećavanje“) predstavlja sposobnost doživljavanja osećanja i doživljaja druge osobe „kao da“ su naši sopstveni. U osnovi razvoja empatije stoji sposobnost decentracije, odnosno spremnosti i sposobnosti da „uđemo u svet druge osobe“ i tako razumemo njene probleme i postupke, ali i da prenesemo naše razumevanje toj osobi.
Empatija nije slepa sentimentalnost (simpatija, saosećanje). Ona uvek podrazumeva izvesnu objektivnu distancu, ali uz uvažavanje druge osobe i njenih osobina. Ulazeći u svet druge osobe mi ne gubimo sopstveni identitet.
Sposobnost empatije pomaže nam da „čujemo“ osećanja, želje i brige sagovornika i jasno definišemo potrebe koje se iza njih kriju.
Empatski stav karakteriše stvarna prisutnost u komunikaciji sa osobom, otvorenost i odnos bez procenjivanja, strpljivost, zainteresovanost za sagovornika i njegove probleme i poverenje u proces građenja odnosa i prevazilaženja poteškoća.“
„Ljudi koji imaju mogućnost empatije u stanju su osjetiti dodir ukoliko posmatraju dvoje ljudi koji se dodiruju. Ovakav fenomen zabilježen je prvi put 2005. godine, a stručnjaci su ovu sposobnost definirali kao "sinestezija dodira".“
„A možda bi mene požalio posebno, možda bi me izdvojio iz tog opšteg jada, i prihvatio me kao posljednji čovjek posljednjeg čovjeka. Da mu kažem: sâm sam, hafiz-Muhamede, sâm i tužan, pruži mi ruku i samo za čas budi mi prijatelj, otac, sin, drag čovjek čija me blizina raduje, pusti me da zaplačem na tvojim usahlim prsima, zaplači i ti, zbog mene, ne zbog svih ljudi, zadrži mi svoj vlažni dlan na tjemenu, kratko će trajati, a potrebno mi je; kratko, jer evo već prvi pijetlovi pjevaju.“ – Derviš i smrt, Meša Selimović
Voli ona tu devojčicu, ćerka joj je. I ne samo zato što tako treba, već je voli iskreno, svim srcem i dušom i ne sme ni da pomisli šta bi da joj se ne daj Bože nešto dogodi. A nekako često pomišlja na to da bi moglo nešto da joj se dogodi, a majka i druge starije žene kažu: „Eee, sad da vidiš kako je to kad si majka, pa normalno je da se plašiš, majke se uvek plaše.“ A kad se udalji čuje kako neka od njih kaže: „Sunce li vam detinje, sve ste vi pametne bile a sad, sad da vas vidimo, sve se vraća, ova će mala da ti vrati sve što si ti svojoj majci radila“.
I onda opet to dete, ćerka njena rođena, ispadne nekako loša i podla i zla, kao neka kletva koja se ostvarila, kao kazna. A zna da dete nije ništa krivo, i njoj će jednog dana kad poraste to dete da kaže, kao ona svojoj majci što je: nisam ja tražila da me rodiš.
A sad, ona žuri, mora u biro rada da se prijavi, ne sme da propusti dan za javljanje, a majka nije mogla da joj pričuva ćerku. Učinilo joj se da je izmislila odlazak kod lekara, samo da je ne bi pričuvala tih nekoliko sati, i to ne zato što ne voli da je čuva, ma jok. Voli ona da ide sa unukom po komšiluku i da se hvali kako je eto i ona dočekala, i da priča kako se unuče voli više nego svoje, da pije kafe i ne mora da kuva ručak, pa posle ocu da kaže kako od deteta ništa nije stigla da uradi i da mu se smeje u sebi zato što je došlo i njeno da joj ne može ništa, da mu svakog dana zapuši usta i da više ne sme da je pipne jer su deca sad porasla.
Posebno sinu ne bi smeo da se zameri, jer zna kako mu je poslednji put rekao, da majku više ne sme da pipne, jer će sa njim morati da se obračunava. Sirota je majka uvek bila pored svih njih. Ali, sada se i ona po malo sveti. Šta će?
Ne bi želela da jednog dana postane takva, da njen život bude sličan majčinom. Želela je nešto drugo. A ipak, vucara ovo dete kao što je majka nju vukla kao džak koji je pretežak i koji joj je mrsko da tegli svuda sa sobom.
Zato je sada udara. Ne udara je jako, nije to krvničko udaranje. Klepne je po potiljku, pa po obraščiću, pa kad mala zakloni lice, onda je udara po punačkim ružičastim ručicama koje joj je jutros, dok ju je oblačila, ljubila i grickala i golicala. Čupa joj kosu koju joj je pred polazak pažljivo češljala i mrštila se od bola kada bi ćerkica rekla „čupaš me, mama“.
Viče na nju i gleda oko sebe, neprijatno joj je što neka napirlitana dama koja njoj može majka da bude pilji u njih i kao da u njenom pogledu vidi da je okrivljuje što nije bolje vaspitala dete. Neki muškarac, koji vodi kuče, osvrće se i ona umišlja kako on više brine o svom kučetu nego ona o ćerki. Zbog svega toga, ona se zbunjuje i više nije sigurna da li treba da je udari još neki put, ne bi li umukla, ili da prestane da je tuče i skloni se odatle što pre.
Prošla sam pored njih ne zaustavljajući se i ne gledajući ih. U prolazu sam čula iskidano i umorno dečje jecanje i tiho, kroz uzdahe jedva izgovoreno, nesigurno i bolno „prestani više, prebiću te, je l’ čuješ“. Nisam bila u stanju da donesem nikakav zaključak.
Bila sam ta devojčica, ja kada sam bila devojčica, bila sam moja starija i moja mlađa ćerka. Bila sam svaka devojčica na svetu. Istovremeno, bila sam ta mlada žena, ja kada sam bila mlada majka, ja kada sam bila starija majka, ja sada, moja majka, moja baka kojoj je nastradala ćerka od dve i po godine. Bila sam svaka majka na svetu.
„Sposobnost za razumevanje i saučestvovanje u osećanjima i emocijama drugih osoba (empatija) lokalizovana je u mozgu, pokazali su rezultati jednog francuskog istraživanja. Magnetna rezonanca je pokazala da kod tih pacijenata s većom sposobnošću za empatiju dolazi do intenzivnijeg aktiviranja oblasti mozga koji se odnosi na povezivanje bola druge osobe s društvenim emocijama, kao što je saučestvovanje s drugima u bolu.“
„Empatija („u-osećavanje“) predstavlja sposobnost doživljavanja osećanja i doživljaja druge osobe „kao da“ su naši sopstveni. U osnovi razvoja empatije stoji sposobnost decentracije, odnosno spremnosti i sposobnosti da „uđemo u svet druge osobe“ i tako razumemo njene probleme i postupke, ali i da prenesemo naše razumevanje toj osobi.
Empatija nije slepa sentimentalnost (simpatija, saosećanje). Ona uvek podrazumeva izvesnu objektivnu distancu, ali uz uvažavanje druge osobe i njenih osobina. Ulazeći u svet druge osobe mi ne gubimo sopstveni identitet.
Sposobnost empatije pomaže nam da „čujemo“ osećanja, želje i brige sagovornika i jasno definišemo potrebe koje se iza njih kriju.
Empatski stav karakteriše stvarna prisutnost u komunikaciji sa osobom, otvorenost i odnos bez procenjivanja, strpljivost, zainteresovanost za sagovornika i njegove probleme i poverenje u proces građenja odnosa i prevazilaženja poteškoća.“
„Ljudi koji imaju mogućnost empatije u stanju su osjetiti dodir ukoliko posmatraju dvoje ljudi koji se dodiruju. Ovakav fenomen zabilježen je prvi put 2005. godine, a stručnjaci su ovu sposobnost definirali kao "sinestezija dodira".“
„A možda bi mene požalio posebno, možda bi me izdvojio iz tog opšteg jada, i prihvatio me kao posljednji čovjek posljednjeg čovjeka. Da mu kažem: sâm sam, hafiz-Muhamede, sâm i tužan, pruži mi ruku i samo za čas budi mi prijatelj, otac, sin, drag čovjek čija me blizina raduje, pusti me da zaplačem na tvojim usahlim prsima, zaplači i ti, zbog mene, ne zbog svih ljudi, zadrži mi svoj vlažni dlan na tjemenu, kratko će trajati, a potrebno mi je; kratko, jer evo već prvi pijetlovi pjevaju.“ – Derviš i smrt, Meša Selimović
Нема коментара:
Постави коментар