Uvod u vodiče

Počela sam da pišem neke vodiče, kao smernice za razne stvari: postizanje ciljeva, prolaženje kroz krize, iznalaženje alternativnih rešenja (koja vam uzgred budi rečeno nude na svakoj popularnoj internet stranici), i to sam počela poodavno pa sam se predomislila.

A naslovi stoje li stoje. I ideje. I iskustvo koje bi nekome možda dobro došlo. Sad, što se iskustva tiče, možda sam se baš zbog toga predomislila, kad sam shvatila koliko iščašeno može da zvuči većina situacija kroz koje sam prošla, načini na koji sam kroz njih prolazila, stavovi koje sam zauzimala, potezi koje sam preduzimala. Stanja u koja sam upadala, osećanja koja su me preplavljivala.

Mislim da bi mnogo ljudi pomislilo da lažem. Oni koji bi mi poverovali, oni me više brinu. Plašim se da bi neko u datoj situaciji pokušao da uradi isto što i ja, a to ponekad, gledano očima prosečne osobe sa prosečnim životnim iskustvom – stvarno, ponekad, zvuči mnogo ludo.

I kako onda ja nekoga da savetujem, makar samo deljenjem sopstvenog iskustva? Da na kraju svakog teksta pišem upozorenje da to što sam vam posavetovala nikako ne pokušavate u svom životu? Šta će vam onda takvi saveti, šta će meni takva muka?

A ljudi me gurkaju, žene posebno. Kad me pritisne iznutra do te mere da više ne mogu da kočim, kad više ne mogu i ne želim da sve to svoje lično pakujem u glave, misli i snove likova u izmišljenim pričama i romanima, koji takođe stoje nezavršeni, pod radnim naslovima, usudim se da napišem i objavim ponešto. Onda dobijem reakcije, te gurkajuće. Najslađa mi je izjava, molba, vapaj jedne prijateljice sa kojom sam podelila neke teške momente, a bogme i ona svoje sa mnom, kad mi je rekla: „Piši bre Gole, piši molim te, piši nam o tome kako si odgajila četiri mala Betmena. ’Oću da i moj sin jednog dana bude mali Betmen!“

Kaže mi mlađa jedinica pre neki dan, kako moram da odlučim koju priču pričam. Dete zna, bavi se takvim poslom da jednostavno zna, da ako hoću u nečemu da uspem, moram da budem sa sobom načisto šta radim, kome se obraćam. Koju priču pričam. A ona mnogo želi da ja uspem u nečemu što radim.

Starija jedinica, pak, kaže mi da treba redovno da pišem i da objavljujem, i to baš ono što ja ne bih da iznosim pred javnost. Zna dete, em se školovala em se time bavi, zna šta je pisanje i veoma dobro zna kako moje pisanje deluje na ljude. Ona baš želi da ja uspem sa pisanjem.

Stariji jedinac mi je svojevremeno rekao da nikako ne treba da pišem tako da čitaocima bude jasno da se radi o meni, već treba da radim ono iz gornjeg pasusa. I to dete zna, pisac je, i to mnogo dobar pisac. On kaže da ja umem vrlo lepo da profilišem likove, a ja mislim da što se pisanja tiče, ne mogu ni da se merim sa njim. On želi da ja uspem kao književnica.

Moj mlađi jedinac je vrlo praktičan momak. On ume da mi kaže da batalim svoje ideale da menjam svet ili parče sveta i da se toliko maltretiram za opšte dobro. „Radi nešto obično; evo reci šta ti treba, ali nešto konkretno, i ja ću da ti obezbedim.“ On bi mnogo voleo da se bavim nečim po ceo dan, da me to ispunjava ali i da zarađujem. Želi da me vidi uspešnu, u onom elementu u kakvom sam bila nekada, kad je bio mali.

Kad god mi neko od njih kaže tako nešto pametno (jer, moja deca samo pametne stvari kažu; nije što su moji – Betmeni su to), ozbiljno se zamislim i u stanju sam da ostanem tako zamišljena danima.

Onda se prenem posle nekog vremena. I evo šta tada obično uradim: počnem u sebi da im psujem majku blesavu, da se svađam sa svakim od njih pojedinačno, pa sa sve četvoro zajedno, da ih lupam po nosićima kako neće oni meni da sole pamet, izvlačim sto i jedan argument ne znam ni sama za ni protiv čega. Obično me u tome neko od njih pozove telefonom. Često se to dešava. Onda ja glasom glumim kako sam u normalnom stanju, ali prdavci osete da nisam, i ako padne pitanje, a obično padne: „Mama, jesi dobro?“ – obavezno pokušam da kažem da je sve u redu i onda počnem da plačem. To se događa za mene neočekivano, to da počnem da plačem. Stalno se događa i uvek je meni neočekivano. A njima, kažu, očekivano. I nije im jasno kako ja ne očekujem, kad svi znamo kako to ide.

Pa to oni znaju, jer su oni mali Betmeni. Imaju sva oruđa i super–moći normalnih superheroja.
Ja sam samo obična majka.

Ovo je ujedno i početak prvog vodiča. Za sada ima samo radni naslov. Vremenom će se otkriti za šta je taj vodič.

A to što ga objavljujem na blogu koji sam nazvala „Pisci su veliki lažovi“ – neka i to bude još jedna nelogičnost. Priča pod tim naslovom napisana je pre petnaestak godina. Jedna skoro završena zbirka priča jednog lepog dana će biti objavljena pod tim naslovom.

Vodiči su priče iz života i u njima je sve istinito.