Kako prosečna srpska radna žena provodi svoj dan

Pisano 24. maja 2010. (Zašto tekst nije završen istog dana? Biće valjda jasno do kraja.)

Kako prosečna srpska radna žena provodi svoj dan?

To je pitanje koje je upravo izgovorila voditeljka prepodnevnog programa Radija 202.

To je pitanje za milion dolara koje nećete dobiti, ali možete dobiti satisfakciju da znate tačan odgovor. Naime, svaki odgovor koji date je tačan. I onaj koji ne date, takođe je tačan. Ali, samo pod uslovom da ste vi – prosečna srpska radna žena. Ostali ne znaju da takvo biće uopšte postoji. Zašto? Pa, zato što za njih i ne postoji. Zvuči nelogično? Logika je precenjena.

Ja bih odgovorila ovako: prosečna srpska radna žena nije žena. Ona je biće iz petorazrednog naučnofantastičnog filma; ona je kiborg u izradi; ona zapravo NIJE. Da, to je odgovor na pitanje: šta JE prosečna srpska radna žena? Odgovor: ona nije, tj. ni JE, što znači da ona NIJE.

Zašto prosečna srpska radna žena NIJE? Prvo: ona nije srpska. Ma, uopšte neću da objašnjavam niti pokušavam da bilo kome dokažem da je to kategorija koja ne postoji. Srpska žena? To ne postoji – NIJE.

Zatim: radna žena. NIJE. To što ova žena obavlja, od pokušaja preobražaja devojčice u ženu, to jednostavno NIJE moguće.

Ko god bi gledao taj film u kome bi prosečna srpska radna žena, kao glavni i potpuno izmišljen lik, samo ukratko ispričala: kada se budi svakog jutra, šta uradi do izlaska iz kuće, kako dolazi do radnog mesta, šta i koliko radi na poslu, kada i kako se vraća kući, gde sve svraća i šta donese kući, kako se po ulasku u kuću samo presvuče i nastavi da radi, kako istovremeno obavlja poslove kuvanja, pranja, peglanja, čišćenja, maženja sa članovima porodice, pomaganja pri učenju pojedinih pomenutih, slušanja i komentarisanja delova istog tog dana ali iz ugla drugih (detalja koji uvek imaju prvenstvo u odnosu na detalje njenog dana)... izvin’te, ja se izgubih samo nabrajajući aktivnosti ovog kibernetičkog organizma sa veštačkim srcem (pravo ljudsko srce ne bi izdržalo sve ovo, pa se zato biću nazvanom prosečna srpska radna žena kao prvo izvadi to jadno kilavo ljudsko srce i ugrađuje se veštačko).

Nastavak 18. februara 2018. („Bože, ima li te?“ – upitala bi ova što ne postoji a piše, dok je bila mlada i neiskusna.)

Ček’ da se prebrojim šta se sve promenilo za bezmalo osam godina. Sve! Moj organizam, biološki gledano, prošle godine već nije bio isti. Ama ni jedna jedina ćelija nije ostala ista u odnosu na maj 2010. Znači, to uopšteni nisam bila ja.

Statusi: zaposlenja, braka/veze/prijateljstava – jedva da je nešto ostalo, i to kad se osvrnem da pogledam gomilicu pepela. Ni to ne postoji.

Deca, Bogu hvala! Samo što ni tu više ništa nije, ja uopšte više nisam za njih ono što sam bila. Štrikliraj: nema.

Ova sad, koja nije više u braku, nije zaposlena, radi neke skroz leve stvari u odnosu na onda.

I da sad ne nabrajam, mnogima bi možda bilo i zanimljivo, ali meni NIJE, mogu samo da zaključim: da se u potpunosti slažem sa stavovima sebe koja nije, iz prethodnog pasusa. Iako sve opisano više ne obavljam, jer naprosto nema potrebe, ostajem pri tome da je istinito. Žene koje u opisu prepoznaju sebe, sa svim aktivnostima koje kao motor na turbo pogon obavljaju, složiće se da NISU.

Prosečna srpska radna ženo, ne zamaraj se svojim bivstvovanjem. Mi NISMO! To ne može da postoji.