субота, 28. децембар 2019.

Soba


U ogromnoj prostoriji, od koje bi mogao biti napravljen stan osrednje veličine, postavljen je klavir – polukoncertni, crn, neznatno oguljenog desnog ćoška poklopca klavijature. Debeo prekrivač fine prašine meko i toplo ga je zaogrnuo, obgrlivši njegovu gornju površinu, čak pruživši se brižno do oblina nogu na kojima stoji – sam i dovoljan.
U odaji se, osim klavira i ustajalog vazduha, nalazi jedna stilska stolica neodređenog stila, prekrivena nekada davno belom, flanelskom presvlakom.

Požutela belina flanela, mekota prašine, aristokratska visina prostorije, brazde u masivnom okviru velikog prozora čije okno odavno ne pušta unutra dnevnu svetlost ni noćnu tamu, tišina kojom odzvanja utroba klavira – sve to zajedno vratilo bi vreme jedan vek unazad, kada bi neko ušao i video taj prostor van vremena. Kako tu niko nikada nije ušao, ova odaja lebdi u vremenu van prostora, ne služeći ničemu. Čak ni nekom beznačajnom trenutku nečijeg budućeg sećanja na nepoznatu prošlost. Masivna vrata odavno su zaključana ključem kojeg nema ko da pamti. Prizor bi možda bio tužan i pust, da ima ikoga ko bi osetio pustoš i tugu. Ovako, nije ni to. Sasvim je besmislen i nepotreban.

Postoji li uopšte ovo mesto? Da je pohranjeno u nečijem sećanju, ova bi soba, čak i da je odavno nema u ovozemaljskom prostoru – ipak morala biti prisutna i materijalizovana u prošlosti koju to sećanje čuva. Ako bi se našla u nečijem snu, opet bi bila prizvana iz stvarnosti, doživljajima i osećanjima snevača.

A ipak, može li se poreći njeno postojanje? Moglo bi se reći da ove sobe do jednog momenta nije bilo nigde. Sigurno postoji na svetu više sličnih mesta, možda čak veoma nalik, ali baš ovog – do jednog trenutka nije bilo. A sada, njegovo postojanje se više ne može negirati. Koji je to deo vremena u kome je počeo da nastaje ovaj prostor? Kako je nastao? Ko ga je i kada napravio? Od čega? Ko je postavio klavir i stolicu, zidove, prozor, oduvek i zauvek zaključana vrata, ključ – i sve to bez učesnika, saučesnika i svedoka?

Ova je odaja sagrađena od reči. Onog trena, kada su reči počele da se nižu po hartiji, počela je njena gradnja. Ne gradnja nove sobe od cigala i maltera, sveže okrečene, sa novim–novcatim klavirom, čistog okna i tek obrađenog masivnog drveta, već zidanje odaje stare više od sto godina, sa prošlošću i ožiljcima od polaganih zagriza zuba nepostojećeg vremena koje se nikada nije dogodilo. A ipak, njeni su zidovi čvrsti, ona ima veličinu, u kratkom ispisivanju reči napadala je po njoj prašina. Oguljene daske poda ukazuju da je po njemu hodano. Na klaviru su tragovi korišćenja. Preko stolice je prebačena flanelska presvlaka.

Pored klavira, tepih od besprekorno nataložene fine prašine na jednom mestu podiže blago pokretanje vazduha. Pojavljuje se jedan, pa odmah za njim i drugi otisak cipele. Treći se nesigurno ocrtava od široke potpetice do zaobljenog prednjeg oboda. I tako: otisak za otiskom u prašini ostavljaju dve muške cipele, sve brže – od klavira prema prozoru. Kraj prozora zastaju jedan pored drugog. Prolazi nekoliko sekundi, ništa se ne događa. Na skoreloj i zamašćenoj površini stakla ocrtava se linija debljine ljudskog prsta. Zatim, širinom četiri sastavljena prsta, skida se polako naslaga sa stakla. Iznad bele mrlje nastale brisanjem, pojavljuje se još jedan otvor u debelom sloju skrame. Kao da je neko, gledajući napolje kroz obrisanu rupu, prislonio čelo o staklo.

Uz vrata – dva nova otiska: ženske sandale sa visokim potpeticama. I još novih, od vrata prema klaviru. Kraj klavira zastaju i ostaju nepokretni neki sekund. Taman toliko, koliko linija oblika ženskog kažiprsta sa podužim noktom ometa i budi uspavani prašnjavi ogrtač, koji negoduje pljuckanjem sitnih čestica. Crtanje prekida zvuk kijanja. Ženski otisci menjaju ugao i ređaju se polako prema stolici. Na klaviru ostaju ispisani znakovi: DRAGANA.

U međuvremenu, muške cipele se kreću neorganizovano, ostavljajući posvuda po prostoriji besciljne tragove: donekle, pa nazad; do prozora; ka stolici, pa opet nazad, do sredine sobe.

Požutela flanelska presvlaka zbunjeno se gužva.

Poklopac klavijature se podiže i odajom odzvanja zvuk, dok nevidljivi prst pritiska jednu dirku.

Sve više različitih otisaka presecaju putanje jedni drugima. Klavir češće ispušta po nekoliko vezanih tonova.

Počinje žamor. Kroz nehajno lupkanje po klaviru, isprva sasvim tiho, a zatim sve glasnije i jasnije, mada u pozadini – čuje se valcer. Tapkanje cipela meša se sa sinhronizovanim koracima plesa, takođe sve sigurnijim. Grgoljenje glasova nadjačava zvuke zbunjenih koračaja i škripanje prstiju koji otiru prašinu sa stakla, grebu po površini klavira, uzaludno pritiskaju kvaku na vratima. Šuška svila balskih haljina.



Odzvanja valcer sve bržim ritmom, koraci ga besprekorno prate – jasno se razlikuju muški od ženskih; haljine u okretima podižu vetar, koji razliva otiske stopala u prašini. Mešaju se govor i smeh sa elegantnim kuckanjem kristala.

Bal se utišava i neočekivanom brzinom prestaje. Kao da je samo tren nečije mašte na kratko oživeo prošlost, koja se nikada nije dogodila. Samo zamislio.

Broj, veličina i oblici stopala u sobi se povećava i sve više nevidljivih posetilaca remeti tišinu i mir. Tumaraju nesnađeni koračaji, neki već odomaćeno ostavljajući znake svoje prisutnosti, nasuprot tek pridošlima, čije cipele dube slojeve pod nogama dugim stajanjem u mestu, a zvucima tankih uzdaha daje signale njihova nesigurnost: jesu li ovde poželjni kao i ovi prethodni ili je opravdana njihova sramežljivost zato što su ušli u tuđu sobu, koju iz nepoznatog razloga doživljavaju kao svoju?

Zaista: otkud svi vi ovde – u ovoj sobi koja lebdi samo kao ideja, u nepoznatom prostoru jednog beskonačnog, nedodirljivog sveta, zakačena tankom niti s jedne strane o maštu i s druge o papir, potpuno zatvorenoj za vas, sakrivenoj od pogleda višeslojnim plaštom sna, sazdanoj od nanizanih reči, zamandaljenih vrata bez ključa?

Kako ste ušli ovamo i... šta radite tu?

Нема коментара:

Постави коментар