Slovenska

U polutami sobe, u prizemlju posleratne zgrade, u ulici platana kroz čije je krošnje svetlost teško nalazila put, ispod drvenih polica sa knjigama prekrivenim debelim slojem fine prašine, stajao je kauč. Na njemu su, jedna pored druge, sedele dve žene. Taj prizor: tamni tonovi i duboke senke, nepomične ženske siluete koje uspravno sede jedna uz drugu – mogao bi biti prenet na platno i izložen u nekoj slikarskoj galeriji.

Dve žene različitih godina sede mirno, kao da se pre tog momenta nije dogodilo ništa i kao da za njim ništa ne sledi. Nikakav pokret, zvuk. Kada bi čovek pogledao tu sliku na platnu, na nekom zidu, stajao bi pred njom pokušavajući da dokuči njenu priču. Svaka slika ima svoju priču. Svaka slika ima onoliko priča koliko ima posmatrača. Evo jedne priče:

Nešto ranije, mlada žena je ušla u hladnjikav ulaz zgrade, popela se uz nekoliko stepenika, zastala ispred vrata, duboko uzdahnula i pritisla taster kojim je najavila svoj dolazak. Druga žena, koja je izgledala kao starija verzija prve, otvorila je vrata, prethodno takođe duboko uzdahnuvši. Svaka je svoj uzdah ostavila za sobom. Uzdah iz predsoblja stana izleteo je napolje, sreo se sa onim drugim i poverio mu tajnu, a ovaj mu je tajnom uzvratio. Poletevši zajedno, uznemirili su pramen proređene kose muškarcu koji je silazio niz stepenice. Tako su uzdasi razmenili ono što su žene odbacile, kako bi se jedna drugoj pri susretu osmehnule. Kao po dogovoru, prišle su kauču i sele.

Tog trenutka zamišljeni slikar počeo je da slika. Dok je pravio skicu, razmeravajući prostor kako bi odredio proporcije, dok se on bavio tim delom svog posla, one su ćutke sedele. Kad je počeo da meša boje i grubo ih nanosi na podeljene površine platna, mlada žena je pogledala stariju. Ova se nije okrenula da uzvrati pogled. Gledala je kroz prozor, kako tama polako žvaće belinu brezine kore. Čuvši njen pogled, i mlađa se zagledala u brezu. Kao da je to najvažniji posao na svetu, upijale su stablo breze i brzo, spretno trpale je svaka u sebe, da sklone brezu od mraka koji će je za neki minut progutati. Zašto je to bilo toliko važno, pokazaće se mnogo godina kasnije. Tada, one to nisu znale. Samo su pratile tok dešavanja u prirodi i prepuštale da ih nosi, što inače u svojim životima nisu često činile. Ali, ništa u ovoj sceni nije bilo ni nalik njihovim stvarnim životima. To što se dešavalo izgledalo je kao film o tuđem životu i one su bile zbunjene svojim ulogama u njemu.

Zamišljeni slikar je radio svoj posao. Nije bilo teško slikati ove žene. Bile su dobri modeli: nisu se micale, nisu menjale izraze lica, nemo su gledale – pravo u njega, činilo mu se. Mladoj ženi je brzo oslikao lice, tamno uokvirene oči, po crvenkastoj kosi je lako napravio senke. Figura takođe nije predstavljala problem za slikara. Malo se namrštio zbog nepravilno odabranih nijansi košulje i suknje, te je pomislio da ih oboji drugačije, ali je odustao. Nerado je menjao takve detalje, jer nije znao kako će se promena odraziti na atmosferu slike (nije to bio baš vrhunski slikar). U sobi je bilo malo svetla i mnogo senki, pa je senčenjem ublažio nesklad u njenom izboru boja. Do malog problema je došao kada je trebalo da naslika njene oči. Verno ih je prikazao: oblik, boju, sve oko njih… Imale su sjaj, što je uobičajeno. No, bio je tu neki izraz, čudan, neuhvatljiv, koji se menjao.

Oskudno svetlo je sve brže jenjavalo i na čas se umrsi u nemir, inače poguban za uspeh u njegovom poslu – da neće uspeti da prenese poruku tog pogleda. Zapitao se gledajući na mahove svoj rad i model, da li je to uopšte toliko bitno. Da ne izgubi dragoceno vreme oko možda beznačajnog detalja? Nije voleo takve dileme pa je poželeo da krene četkicom na drugo mesto, ali mu je pokret vratio onaj okvir, pozadina i dubina u njenim očima. Odlučio je da to ne može da zanemari. Udahnuo je i pustio ruku, oslobodivši je stega plana i bilo kakve kontrole, i ona je uradila svoje. Bio je zadovoljan: pogled mlade žene na slici bio je nedokučiv i to će svaki posmatrač moći da uoči. Nije uspeo da otkrije tajnu, ali ju je dočarao. Tako i život radi: svuda nam pokazuje tajne, a ne otkriva ih.

Stariju ženu je brzo oslikao. Likom je bila slična mladoj, sa nešto ređom kosom, držanja tela skoro identičnog, vrlo sličnih očiju. Njen pogled je bio tužan. Ne tužan u tom trenutku, već tužan oduvek. Tu za njega nije bilo tajne i zato je taj deo posla bio lak. Zadovoljan i smiren, opušteno je radio ostale delove slike: nameštaj, vrata… Svetla već skoro da nije bilo i ostalo mu je da senčenjem dovrši posao.

Za to vreme, među akterima ove priče, a modelima za sliku, događala se životna drama. Obe su bile veoma uplašene. Obe su osećale krivicu. I obe su bile nemoćne da bilo šta promene. Znajući to, ćutale su. Možda je trebalo da mlađa zagrli stariju, da zaplače (kao što je danima unazad plakala u sebi) i kaže: „Mama, žao mi je. Mnogo mi je žao. Volim te i strah me je što ću te izgubiti.“ Ali, kako? Kako je mogla to da joj uradi, da potraži od nje utehu, kad je znala da se i ona plaši, mnogo više? Kako je smela da joj pokaže svoj strah i nemoć i da joj time oteža patnju?

Možda je majka trebalo nju da zagrli i kaže: „Ćerko, plašim se smrti i žao mi je što ću te ostaviti. Mislila sam da ću živeti dovoljno dugo da ti pokažem koliko te neizmerno volim.“  Kako, kad je znala koliko ju je bolela smrt majke?

Nikada nisu bile bliske. Nisu jedna drugoj mnogo govorile o osećanjima. Ova majka je volela toliko duboko i skriveno, da je ćerki bilo teško da shvati tu ljubav. Više njene ljubavi u detinjstvu je pretpostavila nego videla. Majka je svoju ljubav nekako vraćala u sebe. Iz nekog razloga nije umela da je pokazuje. Sada je suočavanje sa nedostatkom vremena učinilo da osećanja udaraju i gruvaju, da hoće da provale napolje, tražeći od nje da ih pusti, i ona se u njima gušila. Ćerka je želela da joj olakša, možda tako što bi joj rekla da je razume, da ju je uvek razumela, i da zna koliko je voli. Ali, nedostatak vremena ju je plašio. Nije želela da otežava. Bilo je već dovoljno teško.  I tako je svaka iz svojih razloga ćutala. Reči bi bile suvišne. Ili: nema reči za ovakve situacije u životu.

Pored kauča na kome su sedele stajao je tranzistor, iz koga su sve vreme dopirali tonovi nekih, za njih dve, nebitnih melodija. Kad su se začuli prvi taktovi „Slovenske“, majka i ćerka su se neznatno pomerile. Mali, sinhronizovani pokreti, samo milimetar jedna prema drugoj. Unutar njih, duše su prevalile milje koje su ih decenijama razdvajale, da bi se bez dodira, suza i reči sastavile u večnom zagrljaju, u stihovima: „Zašto se sve to dešava, da l’ čovek išta rešava, il’ smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama?“

Žene su se okrenule i videle, svaka u očima one druge: ljubav, strepnju, strah, tugu, utehu, nemoć – sve.

Majka je otišla i odnela svoju sliku ko zna gde… Među zvezde.

Ćerka se, sticajem čudnih okolnosti, nastanila u Slovenskoj ulici. Čuva svoju sliku na onom posebnom mestu u srcu, jednom jedinom mestu u Vasioni. Ponekad, u retkim prilikama, sluša „Slovensku“.

Slikar je izmišljen zbog priče.

Priča o brezi tek treba da bude napisana.

Balašević uvek nađe način da se umeša u svačiji život.