„Bila je tako lijepa...“

Posvećeno mojim roditeljima i uspomeni na njihovu ljubav

 

U drvenoj baraci opremljenoj oskudnim nameštajem bilo je toplo samo pored usijane dudnjare. Za omanjim radnim stolom, po čijim su ogrebotinama na tabli još milela sećanja na Veliki rat (skoro da su se mogli videti obrisi mapa i planova za partizanske akcije u sukobima sa Nemcima), sedeo je mlad muškarac. Nedavno je dobio posao sa svojom diplomom rudarskog inženjera u ovom, do patetike pustom i beživotnom rudarskom naselju.

Bosna. Svuda okolo visoka brda, leti obučena u tamnozelenu šumovitu čoju, a u jesen su se po goluždravim proplancima vetrovi poigravali strpljenjem i izdrzljivošću meštana. Drveće nije imalo kud. Ljudi takođe. Suočeni sa takvom istinom, saživeli su se. Tako su stanovnici u tim kasnonovembarskim večerima ličili na siluete ogoljenih drveta u ranim sumracima.

Žena je stajala pored stola. Noktom palca urezivala je nekakve šare u drvo. Gledala je čoveka koji je mirno trpeo svoj nemir na oguljenoj stolici. Sve je već bilo rečeno. Ona je došla ovamo da stavi tačku: na odluku da poništi prethodnu odluku o dolasku, na njegova pijančenja u varoškoj kafani, na svoja bezglasna durenja, na ćerku koju će povesti sa sobom i drugu, koju će mu ostaviti – ostaviće je prepuklog srca, kao podsetnik na ljubav, kao osvetu za patnju, kao dokaz o besmrtnosti.

Krčanje zarobljeno u drvenoj kućici sa dva okrugla zvučnika sa strane nadglasavalo je njihove misli: njegove molbe da ne napušta tako brzo protrulelo gnezdo, koje su nevešto svili (nikada nisu videli kako se gradi pravo, izdržljivo), reči velike i vrele o ljubavi koju želi da joj pokaže, ali ne zna kako da ih pusti, jer se boji da će ga ta ljubav i strast progutati, smrviti samopouzdanje i dostojanstvo koje je sa mukom zidao kopajući dečjim rukama po okrvavljenim uspomenama. Sada je ta građevina bila jedini zaklon koji je svojoj duši mogao da stvori. I ne sme da je pusti unutra, jer bi njena toplina napravila pukotine u sigurnoj hladnoći zidova.

Ona je ćutala reči o svojoj potrebi da mu se preda, da se raspline po njemu i izgubi u tami njegove samoće, o želji da jednim pokretom ruke, koja čeprka po stolu, skine maramu od guste svile i rastrese kosu, otkopča mantil i baci mu se u naručje. Ćutala je, jer su ruke na stolu donele čvrstu odluku da ostanu sklopljene i pridržavaju njegovu četvrtastu bradu, bez nagoveštaja želje da je prime.

 

Dve suze pale su pred njegov pogled. Trepnuo je, instinktivno, da mu neka čestica ne bi dospela u oko i krvotokom jurnula ka verižnjači koju su bolovi gubitaka ispleli oko njegovog srca.

Navukla je drške kožne tašne visoko na rame, zategla rukavice oko ustreptalih zglobova i nesigurno mu okrenula leđa. Nije se pomerio, nije podigao pogled.

Udaljavala se polako, opipavajući cipelama tle nepoznate budućnosti pod čkiljavim svetlom.

Stajao je u žutom okviru prozora, ocrtanog kasnim sumrakom. Naprežući vid, hteo je da zaustavi sliku na kojoj su još podrhtavali maslinastozeleni tonovi njene marame.

Radio je prestao da krči i iz metalnih zvučnika zapevao je bariton nekakvu tužnu, nezaboravnu melodiju.