Život je težak. Pa šta?

„Život je težak, i kada to shvatite, tada prestaje da bude težak.“ – Skot Pek, „Put kojim se ređe ide“.

Kad sam otvorila tu knjigu, neke 1990. rekla bih, i pročitala prvu rečenicu, ostala sam zabezeknuta. Poželela sam da je odmah  zatvorim, jer to nije bilo ono što mi je bilo potrebno u tom trenutku.

Ma, ni u jednom trenutku. Takav zaključak, na samom početku, nije mogao da mi pomogne u rešavanju mojih problema. Nisam želela da mi neko tresne u lice ideju da je život težak, jer sam već shvatila da je težak.

Privremeno i povremeno je bio težak. Tražila sam način da shvatim kako da mi više ne bude težak. Želela sam da mi neko iz knjige kaže kako da sebi olakšam taj sport, da mi da neka uputstva. Zapravo, najviše mi je bilo potrebno da naučim da izračunam kada će više dođavola prestati da bude tako težak.  I onda mi se u trenutku sve smučilo – i to što je tako dramatično teško živeti i vući se kroz sva ta bodljikava polja koja, dok im prilazim, izgledaju primamljivo i obećavajuće, a onda kada na njih zakoračim, sve odjednom posivi, onaj miris koji sam osećala iz daljine počne da bazdi i polje na kome sam verovala da ću udahnuti, odahnuti i prileći, bude iznenada puno opasnosti i prepreka. I sad mi još neko otkriva kako je život težak. Dugo sam se zadržala na tom prvom delu rečenice, jer se sve u meni bunilo protiv mogućnosti da to prihvatim kao činjenicu. Nisam htela. To je bio potpuni paradoks. Ako bih prihvatila da je život sam po sebi težak, značilo bi da sam se predala i krenula upravo putem kojim se češće ide, jer pobogu vidim kako je svima teško, kako se svi muče i samo o tome pričaju. I svi se s' pravom bune protiv toga. Verovala sam da postoji neka tajna, skrivena od te većine, i htela sam da je otkrijem. Ovo mi neće pomoći, pomislila sam razočarano.

Ipak, nešto mi nije dalo da odustanem, te sam tako prešla na drugi deo rečenice. Koliko nisam imala muke da razumem prvi deo, toliko mi nije bio jasan drugi. U čemu je poenta, pitala sam se. Zaintrigiralo me je da shvatim, šta je pisac hteo da kaže. Zato sam odlučila da se pozabavim, tek koliko da mi bude jasno, i da odmah posle toga batalim taj posao. Nastavila sam da čitam, kroz prste sam virila u sledeće rečenice, mršteći se. Posle nekoliko stranica sam se malo opustila, jer me je zainteresovalo da saznam kako je čovek bio glup (to mi se svidelo), da bih nakon nekoliko desetina stranica pomislila: Pa gde si ti bio celog mog života?

Da, život je zaista težak. Sto muka nas pritisne dok još ne shvatamo gde smo, a tek kad shvatimo (pri čemu tada, kada shvatimo, nemamo pojma da smo sve pogrešno shvatili), tada tek budemo u velikom problemu. Teško je uopšte održavati ravnotežu, zbog sile Zemljine teže (ako nešto ima težinu, mora da bude teško); teško je disati, ako o tome počnemo da razmišljamo; teško je svako malo se hraniti; da ne idem sad predaleko i podsećam na sve fiziološke potrebe koje bi zasigurno bilo veoma teško obavljati, samo ako bismo imali na umu da je to teško. Teško je našoj duši, beskonačnoj i svega svesnoj, da boravi u telu koje je u svemu ograničava.

Ako bismo o tome stalno razmišljali, bilo bi nemoguće da uopšte živimo. Ali, mi ne razmišljamo i radimo to bez svesne želje. Zašto onda postavljamo pitanje da li život treba da bude težak? Šta uopšte znači: težak i lak? Živeti zahteva određeni napor. Život je akcija, a nema akcije bez sile. Zašto mi ne želimo da uložimo silu, zakonima Prirode i Vasione određenu, da bismo živeli aktivan život? Moj odgovor (jedan od) je da smo lenčuge. O tome je doduše pisao neko (možda i više njih) od psihologa, sociologa, sada ne mogu sa sigurnošću da se setim. Čovek je jedino živo biće koje sebi može da dozvoli luksuz da bude lenjo. Posmatrajući ljude sa svim njihovim odlikama i ponašanjem, bez suda ili bilo kakvih opaski, zaključila sam da najveće zlo dolazi od tih lenjih, kojih je najviše.

Ja sam po prirodi buntovna. Sve bih nekako po kratkom postupku: ako nekome nešto nije jasno, ja bih mu časkom objasnila; ako je neko bezobrazan, klepila bih ga par puta a posle bismo zajedno pevali Hare Krishna; ako neko nekoga maltretira, izmaltretirala bih ga na isti način, kol’ko da oseti kako je to, istresla posle tog postupka ruke i dušu i hajd’mo dalje, ima toliko toga na svetu da se radi. Nisam rođena za lenčarenje, nije mi dato. Zato ne razumem ljude koji ne čine ništa da poprave išta. Ne razumem zašto je lakše ne činiti nego činiti. Ne shvatam, kako je lakše potrošiti toliko energije za opravdavanje nečinjenja nego opraviti bilo šta. Sebe, na primer? Bilo koji svoj stav, preispitati; postaviti milijardu pitanja i biti srećan ako se na samo jedno nazre odgovor? Istresti sopstveno srce na sto i brkati po njemu, distancirano, sa naučničkim žarom, dok ne pohvatamo neke slabašne konce?

Zar je to toliko teško? Izgleda da jeste. Sudeći po broju onih koji to čine, mora da je teško. Sada, par decenija pošto sam otvorila onu knjigu pomenutu na početku teksta, ja znam da je život težak, znam šta je pisac hteo da kaže i znam još nešto: da zaista vredi svakog grama svoje težine, svakog preživljenog bola, svakog usplahirenog trenutka kada sam postavila pitanje i ostala bez odgovora. Vredi život više od napora koji ulažemo.

Ovaj tekst je napisan pre skoro deset godina. Čitam ga i razmišljam koliko sam se ulenjila. Sve sam lepo shvatila i očigledno je to radilo dosta dugo. Sad više ne radi. Da li ponovo da pročitam istu knjigu? Mislim da ne. Potrebno je nešto drugo, znam i šta, ali sam lenčuga da ga sprovodim sa žarom i do kraja.

Nastaviće se...