среда, 08. јануар 2020.

Bogomajka ili: uvek se može voleti više



Mala sam ja i smotana da bih rekla nešto o Njoj. Mala spram svih onih koji su se približili Gospodu više nego što ću uspeti, verovatno više i nego što ću ikada pokušati. Smotana u odnosu na sve usredsređene, koji su snagom svoje vere mogli da zadrže dovoljno prisebnosti kroz sva iskušenja, jer moja je vera, iako mislim da se mnogo trudim – premala.

A ipak, osećam potrebu da o tome razmišljam i pišem, da podelim misli i osećanja, tolicka kolicka i jesu.

Za veru je potrebno samo jedno – ljubav. Za ovo samo potrebno je mnogo.

Pokušala sam da sagledam ljubav ove majke iz svog malog srca ovozemaljske majke i mislim, osećam da moja potreba ima smisla, mada ne mogu do kraja da dokučim taj smisao. Ali, čudni su putevi Gospodnji, a promisao je nama neshvatljiva.

Već sam se bavila tim rekla bih neskromnim i neprikladnim upoređivanjem, kada mi se dogodilo nešto na liturgiji. Bila sam u našoj gradskoj crkvi. Bio je veliki praznik. Na liturgiji me svašta hvata, kao i sve nas. Svakakvi detalji mi skreću pažnju, imam problem da se usredsredim, smeta mi što me neko gurka i što ljudi oko mene razgovaraju. Smeta mi boja glasa sveštenika. Onda me hvata osećaj krivice što mi sve smeta, počnem sebe da kinjim što mi je vera tako mala a rastrojstvo veliko. I tako, borimo se.  

Prvo sam se bila zagledala u cipele žene ispred mene. Imala je vrlo lepe cipele i ja sam ih analizirala i razmišljala gde li ih je kupila i da li bih volela da imam takve. Što bi rekla moja pokojna baka: „Ludo pa živi!“

Da bih se vratila tamo gde treba da budem, da bi se moja duša smestila makar na neku rezervnu magareću klupicu, da se ne izmestim baš potpuno, učinila sam nešto što obično ne činim – podigla sam pogled sa poda. Samo sa idejom da ne blenem više u one cipele. I kako sam ga podigla, on je tačno znao gde treba da gledam. Usmerio se malo nelogično u fizičko–materijalnom smislu, pa nije krenuo ka kupoli ili obližnjim freskama, već malo desno i naviše, gde se nalazi freska „Skidanje s krsta“ – baš ova.


Videla sam je mnogo puta. Zapravo, posle tog dana, mogu da kažem da sam je mnogo puta gledala, a tada prvi put videla. Mislim da bih osećanja koja su me obuzela i preplavila možda i mogla da opišem, ali ne želim da im pridajem značaj. Ipak sam ja mala i smotana i moja osećanja, koliko god možda bila zanimljiva za pročitati, ravna su čestici prašine koju najmanji pomak vazduha odnese u nepoznatom pravcu.

Momenat na slici, koji neodoljivo i užasno podseća na večnost, imamo svi takve strašne i teške momente u životu, samo mnogo manje, no svakome pripada primeren mu krst – to je momenat kada je Isus već mrtav. Molili su i izmolili da im se dozvoli da ga skinu sa krsta. Sutradan je naime bila subota, neradni dan, pa da ne bi telo njegovo stajalo tri dana na krstu. U tom strašnom momentu, Josif skida telo sa krsta, Nikodim mu pomaže, Marija Magdalena grli njegova stopala. A majka... Majka stoji pognute glave, zatvorenih očiju i ruku sklopljenih, u molitvi. Jedna žena kraj merdevina gleda u Isusa, u pogledu joj ogromna tuga. Druga žena kleči, prekrivši šakama lice.

Nisam ja ni istoričar umetnosti, ni poznavalac freskoslikarstva, nisam stručna ni u jednoj oblasti koje se bave ovom slikom, pričom, istorijom. Ni o duhovnosti nemam šta mnogo pametno da kažem. O svemu tome hiljade listova, milione pametnih i dušekorisnih misli ispisali su i ispričali ljudi koji su znali, i Bogu hvala, govore i danas.

Uzela sam sebi pravo da kažem nešto kao majka.

Kao majku, boli me duša. Ne mogu, a istovremeno i mogu, da zamislim taj bol koji ne jenjava, plač koji se ne može isplakati pa zato i ostaje unutra, bez pokušaja za olakšanjem. Nema olakšanja.
Kao majka, znam kako boli ogrebotina na kolenu deteta koje se najbezazlenije udarilo u najnormalnijoj igri.
Kako boli i plaši najobičnija dečija bolest, glavobolja od gripa, gušobolja od kašlja.
Kako ume da preplaši kad ga nema da se vrati iz škole ili sa treninga, a on se zadržao sa drugovima.
Koliko može da tišti slutnja da ga nešto muči.
Kakav bes može da izazove ako ga je neko namerno povredio. Ponekad i nenamerno. Ponekad i za njegovo dobro.

A šta je sve to? Kakve su to muke, kakva iskušenja? Nikakva. To nije ništa, to su strepnje, strahovi i sitne patnje koje se brzo zaborave.

Ona je znala šta ih čeka oboje. Unapred je znala i unapred pristala. Da li je mogla da ne pristane? Da li je mogla ponekad, kad su ljudi bili strašniji nego što je mogla i da nasluti, da se pokaje što je pristala? Da pomisli, kao što se meni dešavalo: „Ma, okrenuću drugi list; uradiću ovo ili ono; promeniću...“? Ona to nije mogla. Nije mogla da bira, kao što ni On nije mogao da bira. A zapravo, oboje su izabrali! Svesno su izabrali da pristanu. Za njih nije bilo drugog puta, jer su oni bili ti koji su izabrani.

Zar nismo mnogo puta, ako ne lično upoznali, onda čitali o tim velikanima za koje ti je odmah jasno da nije imao izbora? Morao je da služi svetu, bilo u čemu, činio je to sa velikom patnjom, tihom radošću, skromno i bez žalopojki. To su podvižnici.

Kakav je tek ovo podvig bio! Roditi dete, kao žena od krvi i mesa, ne mažena, pažena, slavljena i posluživana, već proklinjana, proganjana, ismevana, uplašena za sebe i njega. Sa znanjem da će tvoj sin rasti drugačiji, biti najneviniji i istovremeno najmudriji od svih ljudi ikada, da će isceljivati bolesne, da će glasno pronositi reč istine, i da će upravo zvog svega dobrog što čini postradati na najstrašniji način, tu pred tvojim očima, da će na tebe kapati krv iz njegovih smrtnih rana, da ćeš stajati uz njega dok ga pljuju i kleveću, da ćeš ga nadživeti i gledati sve što nijedna majka nikada ne želi ni da pomisli, a kamoli vidi i doživi.
Sa saznanjem da činiš nešto ogromno, jedinstveno, za spas svih ljudi ikada.

Znam da je ona drugačija rođena, da je od naranijih dana pripremana za sve to, da je milost Božija bila sa njom i u njoj, ali ipak. Ipak! Mogu li time da se tešim i smirujem? Mogu i moram, ali veoma oprezno.

Mala sam i smotana, ali me boli duša. I istovremeno sam srećna, i radujem se. Pa pošto moje malo srce ne može da izdrži ni da samo razmišlja o tome, onda plačem. I molim se.

Uvek prvo Njoj, jer je Ona početak našeg spasenja. Majka nad majkama, uzor svima nama, da makar mravljim koracima trapavo pokušavamo da je imitiramo, da joj se molimo i zahvaljujemo sebično što ne moramo da pretrpimo sve što je ona pretrpela, da shvatimo zašto prvo Njoj zahvaljujemo pred svako pričešće i zašto Nju prvu molimo da nam oprosti čak i to – što se pričešćujemo.

Imitirajmo Nju: Ona je verovala da će On vaskrsnuti i zato ni u jednom momentu nije ustuknula. Ogromna je ljubav koja rađa toliku veru.

Imam osećaj da se ne može voleti više nego što ja volim svoju decu. Isti takav osećaj imam i prema svim drugim majkama. A znam da može. Uvek se može voleti više.

Na dan Sabora Presvete Bogorodice

Нема коментара:

Постави коментар