Sirota mala priča

Mladić je prihvatio ranac dok je svlačila mantil i stavljala ga na čiviluk, smetena i uzdrhtala, ostavljala ga da visi u maloj beloj prostoriji, sam i tužan, sa nekoliko izgužvanih papirnih maramica u džepovima, na zakačci na kojoj je pre njega visio neki tuđ mantil koji je za sobom ostavio sličan drhtavi miris.

Sve je to u „normalnom“ vremenu trajalo veoma kratko, nekoliko uobičajenih i verovatno identičnih ljudskih pokreta. Pružila je ruku da preuzme od njega ranac, pa je shvatila da ne zna šta sa njim da uradi i zato je zastala u tom neodlučnom pokretu, a prostor iza nje kao da ju je vukao, bila je to nenormalna, nemoguća i potpuno sumanuta želja da naglo odstupi. Samo jedan korak unazad, i to ne mnogo veliki, bio bi dovoljan da ostane tu, da se zatvori u ozidan mali prostor sa svojim mantilom i stoji u njemu, da stane vreme: neka ostane u tom momentu, ne mora se vraćati. Neka drhti srce u neizvesnosti i tišina nek odjekuje u njoj; ma neka sve ostane tako, ne bi zažalila za domom, ni za decom, ni za čim. Samo da ne prekorači taj prag i da ne prođe kroz ona vrata koja gleda iza njegovih leđa.

Sekund je to trajalo. Pogledom se hvatala za nabore njegovog belog mantila i polako, polako i teško, pogled za pogledom – popela se do njegovih usana koje su se micale. (Aha! Otud je dolazio taj zvuk koji je lomio tišinu.) Imao je lepo lice, uspela je da primeti dok je prihvatala svoj ranac da bi i njega ostavila pored mantila, sa svim onim stvarčicama koje nosi u njegovoj utrobi a od kojih se tog trenutka setila samo majušne ikone Bogorodice.

Dok je spuštala glavu na plastično postolje napravljeno sa svrhom da u njega uležu ljudske glave, razmišljala je o tome kako čovek na ovakvim mestima gubi identitet i pretvara se u organizam, u samo jedan primerak jednog od mnogobrojnih oblika života. Momak je sve vreme govorio, imao je divan glas, čist i zvonak i neki ton suviše ličan, za malo previše topao za takvo mesto.

Govorio je bez prestanka, od onog momenta kada je u punoj čekaonici izgovorio njeno ime i preleteo pogledom po desetini sedećih figura. Kada je ustala, izbockali su je okolni pogledi. Dok mu je prilazila nekako kao krivac što je uopšte dospela u taj, dosad joj nepoznat deo sveta, nešto se dogodilo između nje i njega, nešto samo malčice čudno, za nijansu drugačije od običnog i znala je da je i on to osetio, iako toga možda nije bio svestan, ali: najbolje stvari među ljudima se i dešavaju dok svest drema. A možda je i bio, otkud je ona to mogla da zna i zašto misli da samo ona ima neki poseban dar da oseća i misli, a da joj pritom misli ne guše osećanja niti osećanja otupljuju razboritost? Možda svi tako rade.

No, on je sigurno govorio više nego što je to činio u prisustvu drugih organizama koje je ovde svakoga dana dočekivao i ispraćao. Videla je to i osećala po nespretnosti sa kojom se kretao oko nje, po treperenju njegovih prstiju kada joj je na trenutak šakama obuhvatio glavu, po nizu radnji koje je činio i rečenica koje je izgovarao, čak joj otkrivajući neka svoja osećanja. Zapravo, on se ponašao potpuno neprofesionalno. Proletelo joj je kroz glavu (hm, glavu!)... ma, osetila je da je poželeo da svuče onaj beli mantil i uhvati je za ruku, da bude neko njen, da ne bude sama u ovoj komori, u ovom strahu. Da, strah. Strah je do toga doveo.

Njen strah je valjda bio takve boje, da ga je on primetio. Bez obzira što ovde svaki organizam ulazi sa strahom i on je na to navikao, normalno – on je profesionalac – njen ga je strah, možda njen stil nošenja straha (a ona ga doduše i nosi kao modni detalj, kao pažljivo odabrane cipele ili minđuše: da se slaže sa bojom glasa, da vibrira u prijatnom neskladu sa gutanjem knedle)... to je pripretilo profesionalizmu a on nesvesno odlučio da prihvati rizik i zato je u stvari i svukao beli mantil pred njom, postao blizak i brižan. I činilo joj se da, iako je zbunjen, nije zbog toga zažalio.

Komora je bila nebitna: obična plastika oko njene glave, koja je sve vreme lupkala i zujala. Da ne bi zbog dosade počela da oseća žuljanje ili svrab, pretvorila je sebe u devojčicu koja se zakikoće svaki put kad kupola promeni zvuk. Ali, devojčicu je u veselom zabavljanju stalno cimala za rame ona žena. Ona je strahovala. Žena je bila preplavljena brigom i strepela je unapred od onoga što sledi, jer: nisu njih dve tu došle da bi se igrale, već sa veoma ozbiljnim razlogom. Komora nije igračka. Ona sad snima glavu i u njoj mozak. Kad izađe odatle, saznaće istinu. Te istine se žena plašila i zato je devojčici kidala kikotanje. Odrasli to stalno rade deci. Zato se devojčici odjednom plakalo.

Čula je da su se otvorila neka vrata koja nije mogla da vidi iz svog položaja. Onaj mladić je nastavio da govori, istim toplim i čistim glasom. Baš mu se obradovala. Dok je ustajala, primetila je da sada govori još malo užurbanije, reči su mu se nekako saplitale jedna o drugu, ne sve... samo po neka.

Zbog toga ga je pogledala. On se osmehivao i devojčica je brzo promolila glavu iza ženinih leđa, da se i ona njemu uplakano osmehne. Govorio je, dakle, samo malo brže, osmehom ju je hrabrio, trudio se da joj da do znanja da nema čega da se plaši, zamalo mu je poverovala dok je izlazila za njim ponovo na slobodu i tada je između tih blagih reči čula prizvuk tešenja. Sve se događalo veoma brzo, kao i kada su se sreli, s tim što ju je sada preplavila radost i olakšanje jer se završilo. Otključavao je onaj mali zatvor iz kojeg je zgrabila svoj mantil i ranac i zagrlila ih.

Odlazio je hodnikom negde desno i preko ramena joj uputio još nekoliko reči i osmeha. Zahvalila mu je na svemu i dok se vraćala u grupu sedećih figura, praćena pogledima obojenim različitim strahovima, znala je da nešto nije u redu. On je nešto video i znao da nešto mnogo nije u redu.

Sedela je i čekala. Negde duboko, u bezdanu nepoznatog joj sećanja, gledala je kolonu hodajućih kostura kako jedan za drugim ulaze u komoru. Pitanje „zašto?“, koje je sebi davno postavila prvi put, ponovo je začikavalo um.

Sedela je sasvim mirno i nepokretno. Vrata su bila na dva koraka od nje, otključana i providna. Devojčica je već istrčala i jurcala okolo po ranom vlažnom poslepodnevu. Zašto ne ustane sada, otvori ta vrata i istrči za njom? Zašto jednostavno ne izađe odatle, ne sačekavši snimke i papire i odšeta bilo gde iz ove priče?

Zato što je ona junakinja baš ove priče. Zato što bez nje priča ne bi postojala, a ona ne odlučuje o tome da li će neka priča postojati ili ne.

Ostalo je zabeleženo da je četvrtak, 27. decembar 2007. – 03:00

U trenutku dok je pisana, bila je to sirota mala priča. 

Bio je težak period, meseci ispunjeni strahom i strepnjom, ponajviše brigom za decu. Bili su tako mladi za suočavanje sa neizvesnošću majčine bolesti.

Tada sam prvi put osetila usamljenost bolesnog čoveka.

Videla sam koliko tužan može da bude lekar, suočen sa svojom nemoći da pomogne.

Ali:

- nemoć da išta uradimo, i ja, i lekari, i svi koji me vole, okrenula me je Bogu;

- bolest mi je u život dovela tatu, što sam otpisala kao nemoguće više decenija ranije; dotad sam imala oca, tada sam dobila tatu;

- za nekoliko meseci koliko je trajalo, nagledala sam se čuda kao nikada ranije i naučila da ih brže prepoznajem.

I onda, mesec i po dana nakon besane noći u kojoj sam ovo zapisala, sve se dobro završilo!
Lekari su se čudili, deca su odahnula, tata je ostao tata, a ja sam se promenila. 

I priča sa nastavkom, ako bude napisana, imaće drugačiji naslov.