Ove godine neću da slavim rođendan

Moje blisko okruženje zna koliko volim svoj rođendan. Logikom malog Perice, obožavam april zato što sam rođena u aprilu. Nebitno je što su tolike pesme ispevane aprilu i što se svake godine upravo tada događa eksplozija života, što svi u tome uživaju, a većinu ljudi opčinjava i nadahnjuje. Bog je stvorio april da bih ja u njemu bila rođena. A onda, ta brojka! Koliko je samo čudesna kombinacija te dve cifre. Svaka za sebe je neugledna, ali kad se spoje, bilo napisane ili izgovorene, pa to je melodija. U koji god dan da padne, taj dan postaje čaroban.

Nekada je tako bilo jer sam bila centar univerzuma. Mama je to činila, raskošnim tortama, punjenim jajima koja se nimalo nisu razlikovala od pečuraka u bajkama, stavljanjem uštirkanog stolnjaka od damasta preko stola i ne možete da zamislite kako precizno postavljenog escajga. Ujaci su to činili, svojim obožavanjem i preuveličavanjem svega u vezi sa mnom. I svi ostali članovi naše male porodice, ušuškane u bezgraničnu, sumanutu posvećenost i ljubav.

Kasnije, kad su sa neba sletela deca, za svoj rođendan sam imitirala mamu, mada nikada nisam naučila da pravim raskošne torte i pečurke od jaja. Mogla sam, nije da nisam. Ali, ta čast je morala da pripada njoj. Isprva da bih joj prećutno odavala priznanje da je najbolja, a kad je više nije bilo među nama, ni jaja ni torte ne bi ispunili prazninu, pa neka tako i ostane. Imala sam ja svoje kreacije i aranžmane.

Uglavnom, par decenija sam svoj rođendan obožavala najviše zbog dece. Iskreno, padala sam na nos od spremanja i mnogo puta pomislila: šta će ti ovo? Imaš njihova četiri rođendana godišnje, obično po dva dana. Znate već kako se slavi: prvi dan za odrasle, sa prostrtim svečanim stolnjakom i svim odraslim đakonijama, čije ostatke skupljate i perete sudove do kasno u noć, pošto se svi smiluju da odu, a decu spakujete na spavanje; drugi dan je za njihovo društvo, koje se šta god da radiš i koliko god da su to dobra i vaspitana deca, negde oko polovine pretvara u podivljalu rulju, nezavisno od uzrasta. Za njima ne ostane onoliko posuđa. Ostane što zamisliti nisam mogla.

No, želela sam da nauče da se raduju maminom rođendanu. Želela sam i da im pružim priliku da se tog dana osećaju svečano, da mi prave mala iznenađenja. Znam kako sam ja to želela mami da priuštim, pa sam htela još malo jače, malo bolje.

Posle su deca počela da odlaze. I odlaze, i odlaze… Bože, odlazili su duže nego što su bili ovde. Prvih godina su se okupljali za moj rođendan. Zatim je poneko počinjao da izostaje. Ispiti, momci, devojke, koncerti. Ali, uvek su se dogovarali. Samo je poneko mogao da izostane. Onda, jedne godine, niko nije mogao da dođe. Čak i najmlađe jedinče nije bilo kod kuće tog dana. Nema veze, oni su za mene uvek tu, motaju mi se još uvek oko nogu dok pravim tortu. I svećice sam stavila. I poželela želju. I gruvala je muzika kroz kuću. I plesala sam bosa po tepihu u dnevnoj sobi. Pevala i plakala. Nisam znala ni zašto plačem ni zašto pevam. Ni da li sam srećna. Ne sećam se da li sam napravila patetičan selfi sa tortom i poslala im. Ne bi me čudilo da jesam, a nadam se da nisam.

Tako nekako ispade da sam više decenija svoj rođendan proslavljala i volela zbog dece. Izgubila sam nit, nije mi više padalo na pamet pitanje da li ga još uvek volim, da li sam još uvek stvarno srećna zbog njega. Da li se tog dana radujem zato što mi je rođendan ili zato što sam blagoslovena jer imam decu koja su zakoračila u svoje nezavisne živote. Bog zna. Ja nisam imala pojma.

Kad sam već bila navikla na nove okolnosti, kada su neki već bili povremeno, privremeno i stalno u inostranstvima, nastavila sam po starom. Više nisam ni razmišljala o razlozima. Jave se dan-dva ranije: doći ću, ne mogu da dođem. Svejedno, kako god. Volim svoj rođendan! April je!

Došle su po mene neke poznije godine, one neke koje dođu baš po nas, lično i personalno, da nas malo protresu, da se vratimo sebi. Godine svođenja računice, raspremanja i razdvajanja uspomena od stvarnosti, kad sediš na stepeniku i vezuješ pertle, da samo na brzinu izletiš do prodavnice, i gledajući svoju cevanicu preko koje pada slap suknje, a iz patike viri čarapa, vidiš tu svoju ostarelu nogu, ali to svetlo koje pada na cvetni dezen i onaj osećaj ispod majice vrati te četiri decenije unazad i osetiš sebe sa 17, sa svim onim što si bila tada. Tamo si, u sebi si. I shvatiš da si to uvek bila ti. Da si sve to isto i sada. Zeznut momenat. Prelep. Zastrašujuć. Poskočim sa onog stepenika, okrećem se oko sebe, gledam gore ka potkrovlju u kome su sada prazne dečije sobe, to je moja kuća, ona koju sam ja pravila, znači da sam odrasla. Omatorila. Super, sve je u redu. Na mestu sam. Idem u prodavnicu. Samo malko ne smem da spustim pogled na suknju do pola listova, jer je vrlo zeznuto ista kao one koje sam nosila u kombinaciji sa sličnim patikama iz kojih čarape vire na potpuno isti način kao onda sa 17.

Nekoliko godina rođendan mi je bio taman fino radostan. Ne previše, ali sam mu se radovala. Moliću, ako bi moglo da ostane tako, bez euforije. ’Oćeš cvrc malo! Deca u to vreme postaju nemoguća. Iz one nezainteresovanosti usled stvaranja svojih samostalnih života, iz koje mi povremeno daju jasne signale „odbij mama, nisi više potrebna da nas tutkaš i ušuškavaš“, počinju da prave zavere. Sve fore i fazone su skupljali od mene, pokupili sva sećanja na moja iznenađenja, svi zajedno u dosluhu – prave zavere. Uspevaju da prevare mene, prevejanu za takve situacije. A njih je četvoro, ehej! Oni porasli, ja se smanjila. Oni u punom zamahu, ja bih da predahnem. Od svega. Od rođendana. Od života bre malo da se odmorim.

I rekoh im jednom prilikom da će ovo zdravo srce da mi stane od njihovih iznenađenja. Ne mogu sve da prepričam, ima toliko toga da svaki od tih događaja zahteva zasebnu priču, ali ću reći da se jednom takvom prilikom neko dosetio da snima momenat mog šoka. To je tako izgledalo, da je isključio kameru i čula sam kad je prošaputao: žao mi da je snimam ovakvu.

E onda je došao rođendan pre dve godine. Čudan je život. Za plakanje i smeh, često istovremeno. Ne znaš da li ti je tužno ili smešno, pa pošto nije ni jedno ni drugo, ostaje ti jedino da se istovremeno smeješ i plačeš. Ili da se napiješ. A pošto sam razvila alergiju na alkohol, ne pijem ga.

Pre dve godine, bila sam usred pripremanja pozamašnog projekta koji je uključivao dosta ljudi, putovanja neka sa udaljenih kontinenata, trebalo je sve to organizovati, pronaći sponzore za poveliku svotu novca. Trajalo je mesecima. U svemu, deca su mi kao i uvek bili podrška. Meni ipak za tako nešto, u takvom stanju, nedovoljna. Najveća podrška bio mi je tata. Eto, ni to ne mogu potpuno da dočaram, jer tatina i moja životna priča je za obimnije književno delo.

Dakle, tatu nisam gnjavila, nije to voleo, ne volim ni ja, ali povremeno bih ga pozvala i napravila mu mini šok, jer to izgleda otprilike ovako: nekoliko dana sam izbezumljena, ali trpim. Svaki, ali svaki put sam ubeđena da će ako dovoljno trpim da prođe. Ne prođe. Onda jednog jutra odlučim da pozovem tatu, da malo popričamo. Malo. Porazgovaramo samo. Skupim svu snagu, saberem se i pozovem ga. Posle prve, uvek razgovetne rečenice, počinjem da ridam. Tata se verovatno uplaši „šta se desilo“, pri čemu sam se javila normalnim tonom i tako i delovala – kao da sam normalna. Kroz ridanje i histeriju, tata uspeva da shvati ono što ja ne shvatam i počinje da postavlja pitanja. I onda polako, puzeći, dovede me u stanje „relativno normalna“. Ta zima protiče tako, uz tatine povremene gurke na uzbrdicama. Jednom prilikom, krajem zime, tata se valjda smorio od mene i zaključio da sam sa svojih bezmalo 58 godina dovoljno odrasla, završi on sa mnom tu priču rečima: „Gole, znaš da se ne razumem mnogo u to što radiš, ali vidim da se mlatiš sa tim već dugo. Znaš da sam držao mnoga predavanja, na seminarima, po inostranstvu, predstavljao svoje naučne radove i projekte. Misliš da mi je bilo lako? Nije, ćerko. Bilo je teškoća, nesigurnosti, imao sam tremu. Sve sam to prevladavao i uvek išao samo napred. I umem da prepoznam kad neko ima znanje u malom prstu. Ti ga imaš. Očekujem od tebe da me povremeno obaveštavaš kako to sve ide i hoću da mi obećaš da ćeš isterati do kraja. I ne sumnjaj da će biti odlično.“ Obećala sam mu.

Početkom marta tata se razboleo. Teško. Bilo je neizvesno. U Kanadi, od mene se čekalo zeleno svetlo da se kupuju avionske karte. Atina je čekala. Skoplje je čekalo. Čekali su Niš, Beograd, Smederevo i Novi Sad. Sve je bilo započeto. Ali, tata je bio teško bolestan sa neizvesnim, mračnim prognozama.

Bližio se moj rođendan. Pre dve godine, prvi put u mom odraslom životu, tata i ja smo bili zajedno na taj dan. Na njegovoj bolesničkoj postelji, u bolnici. Donela sam tortu, od koje je uzeo par zalogaja, proslavili – on, sestra, brat i ja. Prvi i poslednji rođendan sa tatom u životu. I naš poslednji susret.

Kad je umro, htela sam sve da otkažem. Imala sam razumevanje svih saradnika i bilo je očekivano da tako učinim. Ali, nisam. Obećala sam mu.

Prošle godine – pandemija. Moj rođendan na Veliku Subotu. Zabrana kretanja, ne može niko da mi dođe. Čestitalo mi najmlađe jedinče uživo, sa ostalima sam razgovarala preko nekog internet sokoćala. Bilo mi je nebitno, kovala sam plan kako da na Uskrs otrčim do crkve. Tako je prošlogodišnji rođendan bio uvod u ovogodišnju odluku iz naslova.

Nekoliko dana ranije dobijem neko prosvetljenje i shvatim da bi proslava mog 60. rođendana bila ispunjavanje očekivanja. Pretpostavljam, sa razlogom, da moja deca od mene očekuju ako ne baš gala, onda pristojnu proslavu. A meni se nešto, zbog svega goreopisanog, ne slavi. Znam da je jubilarni. Pa šta? Pada u nedelju. Odlučim da ću ga proslaviti na liturgiji i posvetiti pokojnim roditeljima. Nijedan rođendan do sada nisam njima posvetila. I neću da ispunjavam očekivanja. Odrasli su, razumeće. Kažem jedne večeri najmlađem jedinčetu šta sam odlučila. Lepo mi dete kaže: „Kako osećaš, tako i uradi.“ Sutradan obavestim troje starijih da neću slaviti rođendan, da mogu sebi da planiraju vreme. Lepo im objasnim! Lepo kažem, svi ste dobrodošli, ali neće biti rođendana. Ćute. Trebalo je odmah da posumnjam. Nisam. Mislila sam da su ćutke prihvatili zbog mog prirodnog autoriteta, njihovog razumevanja razloga koje nisam navodila jer ih znaju ili bi trebalo, kao i poštovanja moje izričite želje.

U ponoć, jedino ovde prisutno, najmlađe jedinče, čestita mi rođendan i ode da razgovara sa starijim bratom. Lepo. Stiže poruka od starijeg jedinca. Lepo. Mlađa jedinica u to vreme spava, zvaće me ujutro. Starija jedinica ima dvoje male dece, možda pusti poruku usred noći. Ako ne, zvaće me ujutro. Lepo. Sve lepo, mirno, tiho. Ne treba mi cirkus. Neću da pravim ručak niti tortu. Ako dođu, lepo. Ako ne dođu, opet lepo. Ja sam svoje rekla.

Vratim se sa liturgije, skuvam kafu, pijuckam je natenane i uživam što sam tako fino sve organizovala. Tiho se radujem što me zabole za rođendan.

Zove mlađa jedinica, mama srećan ti rođendan, hvala ćerko, šta radiš, pijem kafu, super. Nešto sam, kaže, razmišljala pa ako se slažeš: kupila bih materijal za jedan lep posni kolač i došla tu da napravim. Može. Lepo. A ako bi ti htela da napraviš one ćufte, ali malo veću količinu, da imamo za dva dana, može na primer dupla mera. Može. Svakako nam treba ručak.

Prošlo već podne, starija jedinica se ne javlja. Majka k’o majka, zabrinem se da li su dobro, a neću da paničim pa pozovem mlađu, samo da proverim da li su se čule. Tu ona napravi grešku, izlanu se nešto ali se brzo snađe. Po običaju nasednem, mada znajući mangupe, malo i posumnjam. Ipak zaključim da neće. Neće ovog puta. Lepo sam rekla, hladno i izričito.

Ona stigne sa namirnicama, počne da pravi kolač, već i ja pripremam za ručak, kad ovaj mlađi pušta muziku na mom kompu. Neobično. I kaže: „Evo ti plejlista koju ti je napravio stariji sin za rođendan.“ Odem do kompa, vidim piše Mamin rođendan.

Zovu me bliski ljudi, stižu očekivane i neočekivane poruke. Dobro, lepo. Zvoni negde nešto, javljam se sestri i sestričini i u tom razgovoru se malo zadržim. Kažem sestri da su mi nešto previše tihi. Da sumnjam da nešto spremaju. Da će me od njih jednom strefiti srčka. Smejemo se, naravno. A ja i dalje verujem da će biti onako kako sam planirala.

 

Pozovem sina da mu zahvalim za plejlistu, krenula je tek druga pesma od koje mi već nije dobro, i imam šta da čujem: njih dvojica danima pakuju tu plejlistu od 100 pesama. Nekih mojih omiljenih. Kako oni znaju 100 mojih omiljenih pesama? Ipak, lepo. Počinjem da se radujem. Dok razgovaram sa njim, a starija jedinica se još nije javila da mi čestita, ovo dvoje prčkaju po kuhinji, on mi odjednom prekine vezu. Istovremeno čujem da je mlađem zvrknuo telefon i on nekome kaže: „Gde bre ispred kapije?“ Pitam šta se dešava, stariji me ponovo zove, mlađi mi odgovara kako ovaj lupeta da je starija jedinica ispred kapije, stariji se smeje i kaže da ćemo se čuti kasnije, mlađi izlazi iz kuće, mlađa nemam pojma šta radi.

Upadaju komandosi! Veliko sa dva pikavca. Ženski pikavac drži kesu, muški se ne vidi od buketa. Ova moja stoji iza njih i smeje se. Mlađi se provlači pored njih da se pridruži sestri u kuhinji. Stojim na stepenicama i pitam: „Je l’ mogu bre ja od vas da živim? Da li ćete me pustiti da umrem?“ Vrlo netaktično, da kažem tako nešto pred pikavcima koji viču: „Bako, srećan ti rođendan!“

Sve se pretvara u predivnu ludnicu, odvrćem muziku na najglasnije, zovem starijeg jedinca, igram po sobi sa cvećem, unuka sa mnom, unuk skače oko nas, cika, vriska, ’oćemo po jednu rakijicu, ajde mama da nazdravimo, ali ne pijem alkohol, ajdeee, živela živela i srećna nam bila!

Postavljanje stola, na kolaču u još toplom plehu volšebno se pojavljuju svećice.

Ali... Ove godine nisam želela da slavim rođendan.

 

Nije kraj. Narednog dana, najmlađe jedinče mi saopštava službenim tonom da će brzom poštom stići nekakva pošiljka. Mislim, njemu će nešto stići. Sutradan mi kaže da je to nešto za mene. Aha, poklon od njega, odlučio je da mi kupi neki zaseban poklon. Lepo, pripremljena sam.

 

 

 

 

 

 

Dolazi kurir, paketić neki, ulazim u kuću zainteresovana šta li je to smislio, otvaram, gledam, ne verujem, plačem, zovem mlađu jedinicu, pošto ridam prvo joj kažem da je sve u redu, samo je stigla šolja. Kakva šolja, pita. Pa ona koju ste mi vas dve naručile! Nemam ja pojma, kaže. Zovem stariju, ne javlja se. Zovem malog, ko je ovo naručio, ne znam, kako ne znaš kad si mi ti rekao, ne znam ja ništa, pa dobro, ko ti je rekao, ne znam. Kakva banda!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Javlja se starija, još uvek plačem, pita šta ti je, kako šta mi je, stigla je šolja, i ti sad plačeš zbog šolje daj bre mama, neću više ništa da ti naručim, kako ti sestra ne zna za ovo, nisam stigla da joj kažem. Ja sad ne znam da li da pijem kafu iz nje ili da legnem da umrem, ponovo netaktično pominjem umiranje povodom proslave rođendana, i to samo zato što nisam htela da ga slavim.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Plačem od sreće što ih imam i što me nisu poslušali. A sami kažu da sam uvek bila prirodni autoritet. Kakva banda!