При повратку из продавнице, отвори поштанско сандуче и узе писмо, адресирано Богољубовим рукописом. Никада у животу му Богољуб није написао писмо. Стави га у џеп капута и попе се до стана. Мира је закувавала кафу за обоје – све познато, извесно, испуњавајуће, очекивано. Топло. Отворио је новине.
- Мислиш ли да ће стварно да нас бомбардују? – Упитала је то, као, обично и мирно.
Погледао ју је. Храбра, као и увек, помисли. Није му промакла у њеном гласу пукотина испуњена страхом. Ухватио ју је за руку и привукао. Села му је у крило.
- Мислим да овог пута хоће. Жао ми је што не могу да ти кажем да не бринеш. Рећи ћу ти само да имам осећај да ћемо бити добро, а ти знаш да су моји осећаји непогрешиви.
Нешто касније, сетио се писма у џепу. Отишао је у радну собу и прочитао га. Није сада имао времена да се препушта осећањима. Морао је да иде у набавку свећа, конзерви, лепљиве траке за прозоре и спреми се за... Рат?
Јебали те ратови, Богољубе, мислио је док је улазио у аутомобил и возио кроз густ градски саобраћај. Да нисте толико уживали у ратовима, живели од њих и за њих, тако снажно емотивно везани за своја херојства и страдалништво, да нисте болећиво неговали своја сећања на патњу, не би сада ова деца гинула! Ако преживимо ово срање, можда ћу и да ти одговорим на то писмо, закаснело тек неколико деценија.
*
Софија се протезала у кревету. Лазар је звао још пре сат времена. Јавио јој је у којим продавницама има свећа и још по нечега што би могло да јој затреба наредних дана. Није бринула због ове ујдурме. Веровала је да их ови идиоти само плаше, тим синоћњим објављивањем „опште ратне опасности“ и да ће до вечерас све да се разреши, као што је било и прошлог октобра. Није намеравала да иде у куповину. Ионако ће Душан данас да дође, а знајући какав је, није сумњала да ће донети све што треба. Ако баш и буде нешто неколико дана, он ће остати ту, са њом. Одлучила је да још мало одрема.
*
Теодора се усплахирено мувала по кући. Зоран је добио некакав ратни распоред, радну обавезу, и синоћ је отишао. Очекивала је да јој јави где је и када се враћа кући.
Вук је спавао. Требало је да иде на посао, али су, хвала Богу, јутрос јавили да данас не долази. Помињао је да неки друг вечерас слави рођендан. Ваљда неће да оде.
Јуче је звала тату и предложила му снебивљиво, унапред знајући његов одговор, да дође код њих на неколико дана. Одбио је, рекавши да зна зашто га зове и да нема потребе да брине. „Они ионако само плаше мечку решетом.“ – Тим речима је и завршио разговор.
Вече је дочекала сама. Зоран се јављао неколико пута. Рекао је да она и Вук, чим чују сирену за ваздушну опасност, сиђу у склониште и тамо проведу ноћ. Вук није хтео ни да чује. Решио је да иде на рођендан. Сада се кајала што му није признала колико се плаши да остане сама, већ му је наводила некакве разлоге на које се он осмехнуо, пољубио је и рекао: „Ништа неће бити, мама. Видећеш. Спавај вечерас. Не знам кад ћу да се вратим.“
Да му је рекла истину, остао би. Не би је оставио саму.
Кад је зазвонио телефон, помислила је да је Зоран. Било је пола осам и био је тата. Глас му је помало дрхтао:
- Теодора, скотови су нас гађали, мајку им јебем! Стварно су нас гађали!
- Шта причаш, тата? Укључен ми је телевизор. Ништа нису јављали.
- Војну базу. Ову овде, код нас. Малопре су гађали!
Ћутала је.
- Јављам теби, а ти зови остале. Добро сам, само сам се мало уплашио. Сад идем код комшије, звали су ме да не седим сам. Чућемо се сутра.
Мало касније, огласила се сирена. Сишла је у склониште. Тамо се сетила једног свог сна.
*
Јутро и буђење донели су јој олакшање. Погледала је кроз прозор. Свануло је. Спавала је у тренерци, са патикама на ногама. Душек је синоћ са свог кревета пренела и спустила уз Миличин, кад је она већ заспала. Није хтела да је плаши, па ју је пустила и да обуче пиџаму. Лазар јој је око два после поноћи рекао, нека иде да легне, а он ће седети испред телевизора и, ако буде нешто, будиће их одмах. Одлучили су да не иду у склониште, које је било у суседној згради.
Кад се пробудила и видела нови дан како се рађа, у тим првим тренуцима камен јој је пао са срца. Сећање на претходно вече личило је на ружан сан. Полако се придизала са душека и ухватила себе како размишља: „Готово. Прошло је.“ Одмах затим, сасвим се разбудивши, стресе се. Очај јој се разли читавим телом. Шта је готово?! Шта?!
Погледала је уснулу ћерку, направила неколико корака по меком тепиху. Лазар је спавао, згрчен и непокривен, на каучу у дневној соби. Телевизор је био укључен. Разгледала је по кући, не знајући шта треба да ради. Да ли да нормално пристави лонче за кафу и спреми доручак? Вратила се до Миличиног кревета, па поново отишла до Лазара.
Шаком је притисла уста, да јој се не би отео врисак: „Шта је ово?! Шта ћемо да радимо?! Да ли ћемо преживети?“
Отишла је до купатила и умила се хладном водом. Скувала је кафу, почела да спрема доручак и тихо, прибрано и очајно шапнула:
„Шта ли нас чека?“
*
Текст о роману „Сепиа“, објављен децембра 2004. године у часопису „Седмица“
„Тужан призор света који се опоравља у болесничкој постељи, обамрлих удова и ума замагљеног жељом да заборави шта му се догодило, покушаји да се створи нов почетак, идеал једнакости и уједињавања свих људи, судар са традицијом и окрутна игра актуелности – све се то полако стишава и губи као одјек остављајући за собом велику тајну породице Јанковић. Та тајна годинама расте, а са њом расту и бедеми које свако од њих изграђује око себе, док не израсту у лавиринт у коме чланови породице Јанковић више не могу да пронађу једни друге. ... // ... У том тражењу, међутим, неки од њих ипак налазе нешто што можда нису желели да нађу, и нешто за шта нису знали да у њима постоји. Сећања и осећања, стара као реч, снажна као вечност, узносе се изнад стварности ових ликова, надносе се над њима, и подсећају нас на нешто што су давно заборавили...“
Овако је читаоцима роман Гордане Јујић Васић „Сепиа“ представила Милена Дасукидис – студент опште књижевности, први читалац књиге (у „својству“ ауторкине кћери!) и онај глас из епилога романа који повезује прототипску збиљу са романескном фикцијом.
Драган
Мрдаковић и Петар Игња говорили су о стваралачким, још средњошколским, почецима
ауторке и нагласили пуноћу и зрелост приповедачког дара, тада тек наговештеног,
а потврђеног успешно првим романом, објављеним у издању београдске „Народне књиге“. О самом
роману присутни су више могли чути од Милете Аћимовића Ивкова, рецензента
књиге, и Татјане Лазаревић-Милошевић, који су књигу свесрдно за читање
препоручили. Одабране одломке читале су Јелена и Милена Дасукидис.
Као уредник у „Народној
књизи“, Милета
Аћимовић Ивков био је у прилици да упозна већи број смедеревских аутора; међу
њима, Гордана Јујић Васић
представља свакако самосвојну, аутентичну стваралачку личност. Роман „Сепиа“, као породични роман, представља нам ликове који болују од „вишка историје“ – оне историје која у животу појединца делује као виша сила,
неодгонетљиви фатум. Наслов романа, помало тајновит, необичан, а привлачан и
интригантан, упућује на мисао о писању као начину одбране од тог талога
историје и баналности живота. Ма колико различити били, јунаци „Сепие“ једнаки су у својој рањивости; сви они у вртлогу су емотивне,
интелектуалне и духовне драме, и свако се са њом носи на свој начин, иако су
истога соја, крви и племена. „Ово је књига
изузетно уметнички и – у некој мери – иновативно замишљена. Њени јунаци пате од
вишка емоција, не успевајући да остваре своје људске судбине и потенцијале, те
се ова породична сага развија и као прича о заснивању идентитета“, истакао је Аћимовић Ивков. У
позадини вечног сукоба генерација, Јујићева сугестивно, а ненаметљиво, дочарава атмосферу преломног
историјског времена, тешке етичке дилеме пред које оно ставља појединца,
идеолошке заблуде које, привидно превазиђене, васкрсну у новом добу. Основна
романескна ситуација носи у себи интензитет трагичног: Богољуб, отац породице,
скрива тајну да је на „голооточким
мермеру ломљен, сломљен да је ‘пропевао’; Надежда, узорита супруга и мајка,
обавезује га да ћути, али и да се
са својим срамом избори; очеву мрачну и тешку прошлост деца тек слуте“. Ако и нема Јанковића, ако и
нестају руски емигранти (једним делом, „Сепиа“ је омаж овим
људима који још нису добили заслужено место у српској књижевности), остаје,
закључио је Ивков, прича о њима. Нарочито ако је испричана убедљиво, живо,
сугестивно, једноставно и искрено, како је испричана „Сепиа“ Гордане Јујић Васић.
Зрелост романа „Сепиа“ огледа се, по мишљењу Татјане
Лазаревић Милошевић, у ванредној ауторкиној способности да емоције дочара и
покрене, а да притом избегне неискреност патоса и немотивисаност мелодрамских
обрта. Казивање Гордане Васић увек је јасно, прецизно до цизелираности, нарочито у сценама са јаким унутрашњим драмским набојем или у
развијању психолошких опсервација. Зато ова књига има узбудљиву причу и рељефно
обликоване, упечатљиве и живе ликове, ликове који се памте као типови и
кодификују као узорити етички или психолошки обрасци. А то је већ поуздани знак
приповедачког умећа.
Нема коментара:
Постави коментар