Ишла сам улицом и видела младу мајку која туче дете. Девојчица, мала... Нема више од три године. Нешто неће. Или нешто хоће. Тако мајушна, још не разуме све речи и не зна зашто не може да добије оно што хоће, баш тада, тог тренутка, јер ако га не добије одмах, она мисли да неће никад. А она мисли и искуство јој говори да је то нешто много важно.
Она још увек не зна да мало шта у животу не може да се одложи до мало касније или да је неиспуњена жеља неће уништити. Она то не зна, али би њена мама требало да зна.А мама је вуцара за ручицу, већ поцрвенелу од стиска и трења, јер ко зна колико дуго мама вуче и дрма ручицу, можда је увек тако води кроз град, кроз време, кроз живот, као терет који мора да вуцара са собом. Можда ни сама не зна када се то детенце претворило у тегобу која неће да оде, која се прилепила уз њу и њен живот и не оставља је на миру. Никада је неће оставити на миру и она никада више неће живети слободно, без обзира колико можда никада и није живела тако, али сада има ту тегобу у обличју прелепе дивне девојчице коју је чак она родила, радовала јој се, бар је мислила да се радује, плашила се и стрепела за њу и због ње.
Воли она ту девојчицу, ћерка јој је. И не само зато што тако треба, већ је воли искрено, свим срцем и душом и не сме ни да помисли шта би да јој се не дај Боже нешто догоди. А некако често помишља на то да би могло нешто да јој се догоди, а мајка и друге старије жене кажу: еее, сад да видиш како је то кад си мајка, па нормално је да се плашиш, мајке се увек плаше, а кад се она удаљи чује како нека од њих каже: сунце ли вам детиње, све сте ви паметне биле а сад, сад да вас видимо, све се враћа, ова ће мала да ти врати све што си ти својој мајци радила. И онда опет то дете, ћерка њена рођена, испадне некако лоша и подла и зла, као нека клетва која се остварила, као казна. А зна да дете није ништа криво. И њој ће једног дана кад порасте то дете да каже, као она својој мајци што је рекла: нисам ја тражила да ме родиш.
А сад, она жури, мора у биро рада да се пријави, не сме да пропусти дан за јављање, а мајка није могла да јој причува ћерку. Учинило јој се да је измислила одлазак код лекара, само да је не би причувала тих неколико сати, и то не зато што не воли да је чува, ма јок. Воли она да иде са унуком по комшилуку и да се хвали како је ето и она дочекала, и да прича како се унуче воли више него своје, да пије кафе и не мора да кува ручак, па после оцу да каже како од детета ништа није стигла да уради и да му се смеје у себи зато што је дошло и њено, да јој не може ништа, да му сваког дана запуши уста и да више не сме да је пипне јер су деца сад порасла. Посебно сину не би смео да се замери, јер зна како му је последњи пут рекао, да мајку више не сме да пипне, јер ће са њим морати да се обрачунава. Сирота је мајка увек била поред свих њих. Али, сада се и она помало свети. Шта ће? Не би желела да једног дана постане таква, да њен живот буде сличан мајчином. Желела је нешто друго.
А ипак, вуцара ово дете као што је мајка њу вукла као џак који је претежак и који јој је мрско да тегли свуда са собом.
Зато је сада удара. Не удара је јако, није то крвничко ударање. Клепне је по потиљку, па по обрашчићу, па кад мала заклони лице, онда је удара по пуначким ружичастим ручицама које јој је јутрос, док ју је облачила, љубила и грицкала и голицала. Чупа јој косу коју јој је пред полазак пажљиво чешљала и мрштила се од бола када би ћеркица рекла „чупаш ме, мама“. Виче на њу и гледа око себе, непријатно јој је што нека напирлитана дама која њој може мајка да буде пиљи у њих и као да у њеном погледу види да је окривљује што није боље васпитала дете. Неки мушкарац, који води куче, осврће се и она умишља како он више брине о свом кучету него она о ћерки. Због свега тога, она се збуњује и више није сигурна да ли треба да је удари још неки пут, не би ли престала да се дерња, или да престане и склони се одатле што пре.
Прошла сам поред њих не заустављајући се и не гледајући их. У пролазу сам чула искидано и уморно дечје јецање и тихо, кроз уздахе једва изговорено, несигурно и болно „престани више, пребићу те, је л’ чујеш“. Нисам била у стању да донесем никакав закључак. У тим тренуцима, била сам та девојчица, ја када сам била девојчица, била сам моја старија и моја млађа ћерка. Била сам свака девојчица на свету.
Истовремено сам била та млада жена, ја када сам била млада мајка, ја када сам била старија мајка, ја сада, моја мајка кад је била сасвим млада, моја бака којој је несрећним случајем настрадала ћерка од две и по године. Била сам свака мајка на свету.
„А можда би мене пожалио посебно, можда би ме издвојио из тог општег јада, и прихватио ме као посљедњи човјек посљедњег човјека.
Да му кажем: сâм сам, хафиз-Мухамеде, сâм и тужан, пружи ми руку и само за час буди ми пријатељ, отац, син, драг човјек чија ме близина радује, пусти ме да заплачем на твојим усахлим прсима, заплачи и ти, због мене, не због свих људи, задржи ми свој влажни длан на тјемену, кратко ће трајати, а потребно ми је; кратко, јер ево већ први пијетлови пјевају.“
Нема коментара:
Постави коментар