Ja bre ne znam šta hoću

Pa sramota, stvarno. U ovim godinama... A opet, dobro je kad shvatiš na koju se udicu pecaš.

Shvatila sam! Ja u stvari ne mogu dugo da boravim u sredini. Stalno letim iz krajnosti u krajnost.

Kad sam stabilnija, onda idem iz jedne u drugu. Ti periodi su kraći, pa znači da pretežno letim. Nije to lako. Nemam krila. Da ih imam, bila bih prilagođenija za letenje. Ali, ne znam šta mi je potrebno da se bolje prilagodim menjanju mesta.

Vidi ti to. Homeopatski gledano, razmišljam o rečima koje upotrebljavam da opišem ovo što sam shvatila – koja povezanost:

- ne mogu da boravim u sredini = strah da budem usred gomile ljudi, od bilo kakve gužve, čak i kad je posmatram iz daljine;

- kad sam stabilnija, onda hodam = imam poboljšanja od hodanja i pešačenja; ne volim da šetam, to mi je pasivno; volim da pre nego što izađem odredim sebi rutu i mora da bude duža od pet kilometara;

- letenje, nemam krila = s jedne strane, plašim se letenja – bilo kakvog; ne smem da gledam one električne ili kakve već zmajeve, padobrance niti bilo kakvu ljudsku aktivnost u vazduhu (ptice u letu naravno mnogo volim da gledam, jedino što od podizanja glave i blenjenja u visine dobijam vrtoglavicu); s druge strane, fascinira me ideja o teleportovanju, što me dovodi do sledećeg:

- često menjanje mesta – imam veliku želju da počesto budem na nekom drugom mestu, ne baš na Baliju, ali recimo u Ohridu, Beču ili Provansi; volim da vidim mnoga mesta u Srbiji; ali ne volim da putujem, to me smara i imam strahić od putovanja, posebno ako ne putujem svojim kolima i sama vozim, što dovodi do:

- volim da vozim, ali me umara; volim da me neko drugi vozi, ali se plašim;
- volim da odem, a unapred čeznem za domom; kad sam tamo negde, uživam i ne razmišljam o povratku, sve dok se ne približi, pa počnem da predviđam putovanje, što me umori više nego samo putovanje, ali kad krenem već iscrpljena iščekivanjem, putujem i stižem k’o ispumpan balon (šta sve zamišljam i iščekujem, bolje me ne pitajte, iako ću verovatno nekad pisati i o tome).

Kako bi ovo bio dobar materijal za uzimanje homeopatske anamneze. Kolege bi mogle da izvuku nekoliko finih rubrika, jer ovo i jesu simptomi. Iako nisam bolesna. Ako je iko zdrav.

Kad pišem, ne mogu da se odlučim: ili pišem preozbiljno, što zahteva probiranje reči, komplikovanije rečenične konstrukcije, vođenje priče, stvaranje likova – sve u svemu, veliku ozbiljnost. To je ozbiljna spisateljica.

A često imam ideje i potrebu da pišem onako kako mi teku misli, da pratim osećanja, da to teče prirodno, kako se u meni trenutno dešava. To mi je neozbiljno. To je bedno piskaralo.
I onda tako skakućem između preozbiljnog i neozbiljnog. I odlučim da ne pišem.

Znači, ja ne mogu da pomirim njih dve. Ne mogu da ih sastavim, a ne mogu ni da ih rastavim. Za početak sam im dala imena i donekle ih okarakterisala. Sad samo da vidim gde ću sebe da umetnem. Plašim se da ću sebi dodeliti ulogu sekundanta.

Kada se bavim homeopatijom, čas oću čas neću. I to ne oću–neću na jednu temu.

Hoću da lečim ljude koji mi traže pomoć, a nekako i ne bih.

Osnovala sam čitav projekat, homeopatski medij, godinama radim na njemu, prevodim, pišem radove, radim na veb stranici, učim nove stvari da bih sve to mogla. Napravila sam neke poteze, pokrenula nekoliko akcija, neke odradila, neke pripremam. I odjednom – ne mogu bre više!

U tom ’ne mogu’ stanju, ne prestajem da radim dalje, pre zore me bude ideje, ustajem u gluvo doba noći i radim kao mahnita. I sve vreme – neću više.

Kad se nameračim da nešto uradim, tipa da prošlog proleća napravim iza kuće malu cvetnu baštu, nema sile koja bi me zaustavila. Posledica je da od marta imam posledice upale ramena, koje traju li traju. Dva dana sam kopala, a ne umem pravilno da baratam motikom i ašovom, vukla kofe sa ciglama i crepovima na otprilike jedan i po sprat i sve to ukopavala u zemlju. Ni to nikad nisam učila da radim, ali nisam ni pogledala prethodno neka uputstva, jer – ogromna želja da ga napravim, odmah sada. Nestrpljenje. Tako je i u drugim stvarima. Evo na primer:

Ako me nešto potakne na zaključak, moj tok misli je nemoguće zaustaviti. To kad krene, ima svoje putanje, što ne bi bio mnogo veliki problem da oko konkrentih stvari nemam sagovornike, neke saučesnike u aktivnostima. Pa to normalno rezultira konfliktima. U meni se dešava drama zbog konflikta, svaki momenat je agonija jer istovremeno pratim osećanja koja lepo vidim kod sagovornika, saosećam sa njima, ali ono moje tera po svom – ja najbolje znam.

Kad prođe neko vreme, a ređe se dešava da neko od njih uspe da izgovori neke čarobne reči – uspem da se zaustavim. U tom momentu mi se razmota ono savršeno klupče mojih ideja, misli i osećanja i shvatim da sam pogrešila. Još na samom početku. A šta sam u međuvremenu sve napravila, da bog sačuva. Od kopanja me boli rame, ali od ovoga me boli duša.

Odmah da kažem, za mene ne drže vodu nikakva objašnjenja tipa menopauza, kriza pedesetih, sindrom napuštenog gnezda, meteoropatski fazoni. Oduvek sam takva. Mogla sam sebe da lažem u ponekim periodima, kako me ne razumeju mama i tata, muževi, sestra, deca, komšiluk. Nemam ja više luksuz tih izgovora.

Pa me zanima: je l’ to vama poznato? Ne da mi postavljate dijagnoze i dajete objašnjenja i savete. Samo da li vam je poznato. Jer, koliko god da prihvatam da smo svi autentični, ne primam se na ovaj moderni egocentrizam prema kome treba sebe više da volimo i da se univerzumu obraćamo samo pozitivnim mislima, pa će tako i da nam se vrati. Previše sam u svojoj sobi za konsultacije čula tih priča i videla mnogo raspamećenih žena koje mantraju godinama i to ih je dovelo do potpunog kolapsa. A i da ih nisam videla, u tim učenjima meni odavno nešto smrdi.

Verujem u Boga, pa u tom smislu kapiram da voleti sebe znači voleti Boga u sebi, a ne sebe ovakve kakvi smo, k’o mali gubavci, mislim bez Njega. I misliti pozitivno za mene nije da mantram u nebesa kako sam dobro kad se osećam baš kao taj mali gubavac, nego da se trudim da hvatam prosuđivanje, zavist, lepršanje kojekakvih ružnih pomisli bilo prema kome. Nemojmo se lagati, svakog dana nam stotine ako ne i hiljade takvih detaljčića promaknu, a učinimo ih.

Zato kažem da ne verujem da sam drugačija od većine. Većina nas smo prosek, u svemu. I zato pitam, da li je vama ovo poznato? Nije da ću mnogo da se smirim ako jeste, ali bi mi značilo da znam.