Кад год читам „Оче наш“, стресем се од ових речи. Понекад помислим да тај део треба да прескочим, да га не прочитам, јер ако ми буде опраштао као што ја опраштам, могу да се опростим од опроштаја.
Шта је уопште са тим опраштањем? Где је проблем? Шта је тешко, зашто је тешко? Ево јуче сам имала ситуацију у саобраћају. Сви имамо ситуације у саобраћају и сви као знамо и све нам је јасно кад неко каже како је ’нека будала, замисли молим те, и ко му даде дозволу и ко му даде ноге и ко му даде живот’ као суманут/а пролетела или није гледао/ла или је не знам већ шта урадио/ла. Али, шта год да је урадио/ла та будала, ја то је л’ те не бих никад.
Е па јуче баш јесам и то мало након што ми је матора будала кроз прозор, са удаљености од једва пола метра директно у фацу рекла: „Будало глупа!“ Била сам толико затечена озлојеђеношћу и ружноћом његове гримасе, да сам само наставила да возим и прекрстила се. Потпуно мирна. Само затечена.
Пар стотина метара даље, једна друга будала је кренула на коловоз, без гледања, ван пешачког. Видела сам је али нисам кочила јер би ме можда онај отпозади звекн’о а и није било опасности. Док сам пролазила поред ње, замахнула је руком и викнула ми, иронично дакако: „Стварно си супер!“ Ја, иначе мирна у саобраћају, потпуно неочекивано: возећи махнем ка њој и истресем све могуће и немогуће псовке на сав глас, и наставим тако још једно петсто метара. Нема ко ме није чуо и видео. Мудра, смирена, згрожена ружноћом таквог понашања.
И кажем сестри која је седела поред мене како сам иста као онај малопре. Она каже: „Е па ниси, он је...“ Шипак нисам!
После сам размишљала о томе. Ситнице. Детаљи који се догађају сваког дана. Глупости. И знате шта? Ни он ни она нису ми дуго забавили мисли. Људи к’о људи. Ко зна шта је он мислио; можда се уплашио; били смо на незгодној раскрсници, он узбрдо ја низбрдо. Она опет, махала је некоме на супротном тротоару и викала нешто пре него што је закорачила; можда је дете хтело да крене преко улице а она покушала да га спречи због саобраћаја.
Али, ја! Толико сам псовала и урлала, да ми није јасно због чега. Kако сам могла? Зашто сам толико изгубила живце? Чега то има у мени што је излетело напоље? Не могу себи преко тога да пређем. Њима јесам. И шта је сад то? Јесам ли ја лоша особа? Носим ли у себи толико ђубрета да једна таква ситница, добро две, отворе понор мрака, смрада и свачега за шта сам убеђена да га у мени нема? А у другима је л’ те има. У њима га виђам непрекидно. И стално ме жуља и боли, то њихово, повређују ме ти други зато што не виде како умеју да буду пакосни, да уједу, да повреде, да буду несмотрени са речима, да мисле само на себе... Списак мојих замерки је подужи. Чешће вртим у мислима такве поступке од добрих. Па ухватим себе како сам намрштена, туробно замишљена, чешће у бригама него у радости. Па се пренем, али само на час, протресем главом да одагнам те мракове који ме заогрћу сивим облаком.
Ово су стварно небитне ствари, ове ситуације које сам описала, свакоме познате, безначајне, од врсте „свима се дешава“: људи су полудели; нико никога више не ферма; не знаш да л’ су луђи возачи или пешаци; продавачица у локалној продавници је стално незадовољна и на све се жали, оптерећује ме глупостима, запиткује будалаштине, смета јој лети врућина а зими хладноћа; људи ме смарају, много причају, на друштвеним мрежама галаме; свако прича за себе и све што му падне на памет.
Људи к’о људи. А ја? Где сам ја у томе „људи к’о људи“? Па ја сам наравно ту по страни, гледам их и... И? Да можда не просуђујем? Јок, уопште. Онај ’будало глупа’ је можда тј. највероватније отишао кући и испричао како му је нека женетина, будалчина нека и ко јој даде волан у руке, препречила пут тамо на оној раскрсници, замало да га удари онај из главне улице. Она ’стварно си супер’ имала је и те како шта да каже о безобразној и бахатој жени која је умало не удари насред пешачког прелаза, па се још и драла из кола. Случајни пролазници дуж петстотинак метара имали су уживо епизоду неконтролисаног беса. Неко ме је можда, од бруке и срамоте, и препознао. Али, зачудо, мене то уопште не погађа. Мене, искрено, баш брига за то. Занела сам се промишљањем о Богу и опроштају. То ми је толико важно да спознам, па и да напишем коју о томе, да подучим друге о томе како треба опраштати.
Опрости ми Господе, видиш да не знам шта радим.
Цртеж преузет са сајта: https://thumbs.dreamstime.com
❤️
ОдговориИзбриши