Михољско лето и штрумфле

 

Мислим да сам, када сам први пут удахнула, пожелела да снажно вриснем: „Како је ово дивно!“ Сигурна сам да сам одмах видела све што је далеко од дивног, али сам убеђена да сам истовремено донела одлуку да је дивно и да ће увек тако бити. Живот је добар учитељ, те је одмах почео да проверава моју одлуку тешким задацима.

 

Од сећања на родитељски дом остао ми је један поглед на таваницу, мекота брачног кревета у замраченој спаваћој соби и усамљеност великог предсобља. Остала је и слика моје осмехнуте тужне мајке на зимској тераси кадровског стана у тмурном рударском градићу. Осмех уме снажно да продуби тугу.

Док су ме – као прво дете рођено после моје мајке у нашој малој са свих страна избеглој породици – љуљали, купали, мазили и пазили, пиљила сам им у очи и у њима посматрала пределе и призоре које моје мало искуство није разумело, па је моја душа непрекидно осећала необјашњиву тугу. Због тог загледања у тугу, очи су ми добиле израз тужног кучета.

У првом основне у школи ми се стално пишкило, а било ме је стид да то сви знају, па сам трпела. Једном сам погрешно израчунала однос између снаге трпљења и времена потребног да стигнем до куће. Резултат су биле мокре ластекс панталоне и мокре дубоке ципеле у којима су жмићкала моја стопала.

У гимназији сам уместо униформе носила бакину тегет хаљину од танке чоје, сечену у куковима, и њене плитке кожне ципеле. Уместо тадашњих хит унихопки, обувала сам њене грилон чарапе са штрумфлама од дебелог ластиша. Моја другарица Бранка и ја волеле смо да носимо те бапске ствари, да се подлактимо и шетамо далеко ван града (чак до Царине, Папазовца и Лештара – о, то су биле такве авантуре!) и да разговарамо о Гетсбију. И о неким занесеним чупавим младићима у које смо по дефиницији биле безнадежно несрећно заљубљене.

Студентски дани су оставили мирис октобарске усамљености помешане са сунцем Михољског лета, а оно је опет подсећало на моју мајку. „Индијанско лето“, говорила је тих дана са сетним осмехом, као да се присећала неког свог давно прошлог и срећног живота, тамо негде и некада, у коме мене није било. Није ми толико било жао што ме није било тамо, колико што овде где ме има она више није срећна.

Као надокнаду за то што сам одрастала без оца добила сам двојицу ујака од чије љубави понекад нисам могла да дишем. Туга се претворила у саосећање, а кучећи тужан поглед дао је мом одразу у огледалу нешто што је временом почело да ми се допада. Тако ми је туга помогла да заволим себе.

Трпљење и пишкење, удружени са менструацијом, учинили су много за развијање моје женствености, као и притисак штрумфли испод до грла закопчане хаљине.

Умирање моје мајке усред Михољског лета, одласци у болницу под последњим топлим зрацима сунца, нова боја октобарске усамљености – све то учинило је да схватим величанственост смрти.

Дуго нисам веровала да су ме деца и мајчинство променили. Требало је да они одрасту а мајчинство постане карактерна особина, да бих схватила да су деца пробудила нешто што је већ постојало, нешто са чим сам рођена.

Ујутро, кад се пробудим, моја прва мисао је: „Како је све ово неподношљиво дивно.“

Писано августа 2010.