Umesto rođendanske čestitke

 

Da danas mogu da te zagrlim, verovatno bi meni u tom zagrljaju nedostajalo prisnosti, i ne bi bio dovoljno snažan ili možda dovoljno labav, ili bih osetila kako si se ukočila i kao da jedva čekaš da te pustim, ili bih ja jedva čekala da ti mene pustiš, mada mislim da bi bilo ono prvo, jer si uvek bila uštogljenija nego ja, jer ako je za mene nana govorila da hodam kao austrijski podnarednik i kao da sam progutala motku, za tebe je sigurno mislila da si kao narednik i da si progutala dve. A ona je bila major.

 

Da danas mogu da ti telefoniram, razgovor verovatno ne bi bio duži od nekoliko minuta, ja bih rekla: „Mama, srećan ti rođendan“, ti bi rekla: „Hvala, Gole“ i onda bi me pitala o deci, ukratko bi mi ispričala kako ti je ko čestitao, iako bi znala da ja to već znam, ali nešto bismo o tome trtljale, jer sam skoro sigurna da ni za ove minule tri decenije ne bismo uspele da odnegujemo onu klicu bliskosti do raskošnog cveta nežnosti čiji se nektar preliva a nas dve povremeno, ponekad, makar na tvoj rođendan, srčemo sa njega zajedno dok nam se sliva niz brade, kao ona vruća glazura od čokolade koje je uvek bilo malo više, taman toliko više da Ljilja i ja zahvatimo makar po jednu kašiku dok je topla, a posle grebemo po ivici šerpice. Skoro sam sigurna da bismo se i danas davile zagrcnute neiskazanom i nepokazanom ljubavlju, jer je to prosto tako. Bilo bi prosto tako, kao i uvek. Možda. Verovatno.

Da večeras mogu da te posetim, možda mi ne bi smetala turobna tuga koja izbija iz pokušaja osmeha, a možda bi me još uvek nerviralo što to nikako da prevaziđeš, pri čemu ne znam da li bih znala da li postoji išta za prevazilaženje ili ja to samo glumatam nadurenu klinku, jer ne mogu iz sebe da pustim onu tužnu, pošto nekako ne ide da obe vazda budemo tužne, ti zbog svoje sudbine kojoj ja ne vidim zamerke, a ja zbog tebe.

Možda bih se iznervirala, jer sam namerno došla dovoljno kasno da ti ostavim vremena da završiš tortu, Vasinu, reform ili diplomatsku, a ti si odlučila da praviš doboš i nisi počela na vreme, kako bi do mog dolaska već bila spremna za rezanje.

Možda bih ti zamerala sve ono isto što sam razmaženo i obesno sebi davala za pravo pre trideset godina, kada sam poslednji put imala priliku da ti poželim srećan rođendan, kada ni ti ni ja, ni Ljilja ni ujaci, niko nije znao da je poslednji, kao što to nikad niko ne zna, kao što i ne treba da znamo, ali da znamo, sasvim bismo drugačije, zar ne?

Mislim zapravo da bi sve i bilo drugačije, da bismo iskoristile tri decenije da postanemo prisnije, da se možda u prvih deset češće svađamo, jer se nikada nismo pošteno posvađale, štedele smo jedna drugu i svaka sebe, i nije lepo svađati se, ali da smo znale uradile bismo sve, sigurna sam, pa bismo se i svađale, da bi danas naša srca bila radosna i vrela od ljubavi. Ona je sve vreme bila tu, no smo je mi stiskale, pa nam se pela u grla i izlazila na nos. Nismo zajedno ni plakale. Doduše, jesmo se smejale, ali je i smeh ostajao prigušen. Bez glasnih svađa i ridanja, ni smeh ne može snažno da se oglasi.

Pa ipak, pored sve te uzdržanosti, progutanih motaka i udaranja potpetica austrougarskih podoficira, u samo par momenata tvog umiranja izlila se ljubav i toplina koje smo pre toga sve tri bile gladne. I žedne. U tim danima teških dramatičnih trenutaka koji su se odvijali u poslednjoj levoj sobi niz hodnik internog odeljenja, sećaš se kad si nas nasmejala glumatanjem, nikada neću da zaboravim kako su nas razrogačeno iz svojih kreveta posmatrale one dve žene, dok si mršavim ručicama, već na umoru, otplesala i otpevala „koske ovamo, koske onamo“. Gospode, kako smo se sve tri zacenile od smeha! A kad smo se smirile, rekla si pogledavši nas obe u oči: „Mnogo vas volim.“

Danas, mama, Ljilja i ja nismo bile na groblju. Kiša pada od jutros i nas dve smo se brzo i jednoglasno dogovorile da nećemo ići da se natopimo i možda prehladimo. I ti bi nam isto rekla. Pile smo kod mene kafu i jele vanilice. Nismo mnogo govorile o tebi, zašto bismo kad sve znamo. Znamo zašto smo danas zajedno, znamo sve kako je bilo. Nas tri smo to prošle zajedno.

Ti bi danas napunila 79 godina, a ja bih možda i verovatno imala osećaj da ćeš poživeti još dovoljno. Kao što sam pre trideset godina imala utisak da ćeš živeti dovoljno. Dovoljno dugo da ostariš.

Ne mogu da kažem da mi je žao. Odavno je to prošlo, te godine kada sam razmišljala kako mi je žao.

Ne mogu da te zamislim u svom sadašnjem životu. I to, ti pokušaji zamišljanja, sve ono „šta bi mama sada…“, odavno su prošli.

Sve je to bilo tako davno. Pa mama, ja sada imam deset godina više nego ti kad si otišla zauvek. I zamisli, to uopšte ne menja, pa skoro ništa. Ti si moja mama, ja sam tvoja ćerka, a ljubav ne umire.

Divan je bio taj dan kad si se rodila, mama. Veliki rat je upravo bio počeo, deka je rekao nani da nije vreme za prinovu. „Rat je i matori smo“, rekao je. Ali ona je odlučila i kratko mu odgovorila: „Rodiću. Osećam da je žensko.“ U noći kad je osetila bolove, poslala je već za to pripremljenog ujka Vladu, da pozove babicu.

„Ja vrisnem jednom, drugi put i kad vrisnem treći, dete izašlo“ – to nam je jednom ispričala.

A njih dvojica su jednom prilikom, uz obaveznu svađu da li su u to vreme imali one dve svinje, mršavu Šilju i debelu Škembu, ispripovedali sve o tom ranom jutru, kako su izašli i nahvatali golubove a onda od njih skuvali čorbu. Zbunjeno i zgađeno sam ih pitala, zašto su to uradili.

„Pa bili smo srećni što nam se rodila sestrica. I to baš na švapski božić.“

Svi su zbog tebe bili srećni. I ja sam danas srećna, srećna što sam te imala, iako je sve čudno, pa celog dana svako malo plačem.

Na ovaj dan, 25. decembra 1941. godine, u prizemnoj dvorišnoj kućici u Nemanjinoj ulici, rođena je moja mama, Jekaterina Mihailovna Sokolov.