Опрости ми Господе, видиш да не знам шта радим

 

„... и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“

Кад год читам „Оче наш“, стресем се од ових речи. Понекад помислим да тај део треба да прескочим, да га не прочитам, јер ако ми буде опраштао као што ја опраштам, могу да се опростим од опроштаја.

Тмурно децембарско поподне, присилна шетња и необичан сусрет са дечаком

 

Увод у сличицу из живота изречену у наслову биле би околности, радње и напокон стање у које су ме довеле, или може бити да сам лошим/добрим управљањем околностима и чињењем/нечињењем радњи саму себе довела у то стање.

Ако бих тиме почела да се бавим:

Михољско лето и штрумфле

 

Мислим да сам, када сам први пут удахнула, пожелела да снажно вриснем: „Како је ово дивно!“ Сигурна сам да сам одмах видела све што је далеко од дивног, али сам убеђена да сам истовремено донела одлуку да је дивно и да ће увек тако бити. Живот је добар учитељ, те је одмах почео да проверава моју одлуку тешким задацима.