Опрости ми Господе, видиш да не знам шта радим

 

„... и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“

Кад год читам „Оче наш“, стресем се од ових речи. Понекад помислим да тај део треба да прескочим, да га не прочитам, јер ако ми буде опраштао као што ја опраштам, могу да се опростим од опроштаја.

Тмурно децембарско поподне, присилна шетња и необичан сусрет са дечаком

 

Увод у сличицу из живота изречену у наслову биле би околности, радње и напокон стање у које су ме довеле, или може бити да сам лошим/добрим управљањем околностима и чињењем/нечињењем радњи саму себе довела у то стање.

Ако бих тиме почела да се бавим: