Misliš da ne smem da ti kažem?

- Ma ne dolazi u obzir! Sto puta sam ti rekla da neću da ostanem prekovremeno zbog tuđe gluposti! Šta „tuđe“?! Misliš da se plašim da kažem? Misliš, a? E, pa... Reći ću ti! Šta me gledaš?! Misliš da ne smem?! Evo: zbog tvoje gluposti! Eto ti!

Soba

U ogromnoj prostoriji, od koje bi mogao biti napravljen stan osrednje veličine, postavljen je klavir – polukoncertni, crn, neznatno oguljenog desnog ćoška poklopca klavijature. Debeo prekrivač fine prašine meko i toplo ga je zaogrnuo, obgrlivši njegovu gornju površinu, čak pruživši se brižno do oblina nogu na kojima stoji – sam i dovoljan.

Nove godine, stare godine – sitnjenje vremena

Sa očiglednim nestrpljenjem je otkopčavao šlic pantalona. Dugmad se pod ubrzanim pokretima zaglavljivala, pa je pocupkivao. Svlačio je nogavice gurajući ih stopalima, preturio se na krevet i udario čukalj o drvenu ivicu.

Ja bre ne znam šta hoću

Pa sramota, stvarno. U ovim godinama... A opet, dobro je kad shvatiš na koju se udicu pecaš.

Shvatila sam! Ja u stvari ne mogu dugo da boravim u sredini. Stalno letim iz krajnosti u krajnost.

Ostali smo sami

Ovu pričicu iz života izazvala je jedna sveža situacija, direktno povezana sa milijardu sličnih, a sva ta brojčana sitnica odnosi se na moju decu. Samo na jedan aspekt pojave MOJA DECA. Moram o njima da pišem nejasno jer su osetljivi na MOJE iznošenje u BILO KAKVU javnost NJIHOVE privatnosti.

Kako prosečna srpska radna žena provodi svoj dan

Pisano 24. maja 2010. (Zašto tekst nije završen istog dana? Biće valjda jasno do kraja.)

Kako prosečna srpska radna žena provodi svoj dan?

To je pitanje koje je upravo izgovorila voditeljka prepodnevnog programa Radija 202.

Uvod u vodiče

Počela sam da pišem neke vodiče, kao smernice za razne stvari: postizanje ciljeva, prolaženje kroz krize, iznalaženje alternativnih rešenja (koja vam uzgred budi rečeno nude na svakoj popularnoj internet stranici), i to sam počela poodavno pa sam se predomislila.

Slovenska

U polutami sobe, u prizemlju posleratne zgrade, u ulici platana kroz čije je krošnje svetlost teško nalazila put, ispod drvenih polica sa knjigama prekrivenim debelim slojem fine prašine, stajao je kauč. Na njemu su, jedna pored druge, sedele dve žene. Taj prizor: tamni tonovi i duboke senke, nepomične ženske siluete koje uspravno sede jedna uz drugu – mogao bi biti prenet na platno i izložen u nekoj slikarskoj galeriji.

„Pruži mi ruku i samo za čas budi mi prijatelj...“

Išla sam ulicom i videla mladu majku koja tuče dete. Devojčica, mala... nema više od tri godine, nešto neće. Ili nešto hoće. Tako majušna, još ne razume sve reči i ne zna zašto ne može da dobije ono što hoće, baš tada tog trenutka, jer ako ga ne dobije odmah, ona misli da neće nikad; i ona misli i iskustvo joj govori da je to nešto mnogo važno.

ALI

Uvek sam mislila da sam imala mnogo sreće. Svakako više nego pameti, ALI i mnogo više.

Živela sam u okrnjenoj porodici, ALI ipak velikoj. Nisam odrastala sa tatom, ALI sam imala dvojicu ujaka koji su me obožavali, uvek bili tu i brinuli o meni.

Освртање

По правилу се не осврћем. Немам времена. Освртање захтева поглед иза, а ја имам много посла испред. Оно може бити и опасно, јер док гледам поред чега сам прошла, не видим у шта могу да упаднем. Није што се плашим да упаднем у нешто, него ме више мрзи да се извлачим из којечега. Није то само да се извучем, већ обично упаднем у нешто штрокаво. Да бих се опрала, морам да направим паузу, да преиспитам све околности: зашто сам била тако смотана; да ли је била смотаност или погрешна процена; да ли сам се саплела или сам веровала; коме и зашто сам веровала; какав сам интерес имала (упс!). Много је то питања.