Umesto rođendanske čestitke

 

Da danas mogu da te zagrlim, verovatno bi meni u tom zagrljaju nedostajalo prisnosti, i ne bi bio dovoljno snažan ili možda dovoljno labav, ili bih osetila kako si se ukočila i kao da jedva čekaš da te pustim, ili bih ja jedva čekala da ti mene pustiš, mada mislim da bi bilo ono prvo, jer si uvek bila uštogljenija nego ja, jer ako je za mene nana govorila da hodam kao austrijski podnarednik i kao da sam progutala motku, za tebe je sigurno mislila da si kao narednik i da si progutala dve. A ona je bila major.

Kako se rodio naslov

Koji naslov? To ne mogu da vam kažem, prerano je.

Moja Tomina nedelja leta 2020.

Danas sam se setila Kajzera Sozea.

Nije fer plašiti se

Pitala sam sebe jutros: „Dobro, da li ti od svega moraš da napraviš dramu? Ako je odgovor da, da li svaka od tih drama mora da ima baš toliko zapetljan zaplet?

Nalet košave kroz vekove

 

Tog prohladnog septembarskog jutra, košava se razigravala i štipkala tešku i umornu površinu Dunava.

Čuda treba obznaniti

Bilo je leto 1976. godine. Letnji raspust posle završenog prvog razreda gimnazije. Nana me je poslala u „Mimozu“, da kupim doručak za nju, sestru i sebe: po dve pogačice i jogurt. Deka je umro prethodnog leta. U kući se još uvek osećalo nedostajanje. Mama je bila na poslu.

„Bila je tako lijepa...“

Posvećeno mojim roditeljima i uspomeni na njihovu ljubav

Kako upisati fakultet u pedesetoj

Ovaj tekst sam napisala oktobra 2010. godine, malo pošto sam započela svoje prvo zvanično obrazovanje u homeopatiji.

Tada sam ga objavila na blogu na kome sam u to vreme redovno objavljivala.

O kuhinjskoj kecelji

O jednoj kuhinjskoj kecelji, matičnjaku, lavandi, prljavim sudovima i čistim suzama

Igre i igračke

Razmišljam nešto: ja nikad nisam bio loš klinac. Ono: nasilnik, neki razbijač noseva, kavgadžija. Dok nisam krenuo u školu, često su me u naselju zezali – kako dečaci, tako i devojčice da sam pekmez, kmezavko i šta ti ja znam.

Život je težak. Pa šta?

„Život je težak, i kada to shvatite, tada prestaje da bude težak.“ – Skot Pek, „Put kojim se ređe ide“.

Kad sam otvorila tu knjigu, neke 1990. rekla bih, i pročitala prvu rečenicu, ostala sam zabezeknuta. Poželela sam da je odmah  zatvorim, jer to nije bilo ono što mi je bilo potrebno u tom trenutku.

Sirota mala priča

Mladić je prihvatio ranac dok je svlačila mantil i stavljala ga na čiviluk, smetena i uzdrhtala, ostavljala ga da visi u maloj beloj prostoriji, sam i tužan, sa nekoliko izgužvanih papirnih maramica u džepovima, na zakačci na kojoj je pre njega visio neki tuđ mantil koji je za sobom ostavio sličan drhtavi miris.

Bogomajka ili: uvek se može voleti više

Mala sam ja i smotana da bih rekla nešto o Njoj. Mala spram svih onih koji su se približili Gospodu više nego što ću uspeti, verovatno više i nego što ću ikada pokušati. Smotana u odnosu na sve usredsređene, koji su snagom svoje vere mogli da zadrže dovoljno prisebnosti kroz sva iskušenja, jer moja je vera, iako mislim da se mnogo trudim – premala.